Pčelinjak Ivana Đelića iz Paraćina broji oko 120 košnica raspoređenih na tri lokacije. Jedan deo košnica nalazi se na Karađorđevom brdu u Paraćinu, blizu porodične kuće. Drugi deo je u selu Skorica u opštini Ražanj, a treći, najveći u Trešnjevici kod Paraćina.
Pčelari koji su svoja društva dobro spremili za bagremovu pašu, ove godine mogu biti veoma zadovoljni. U Trešnjevici, gde se Đeliću nalazi najveći deo pčelinjaka, bagremova paša je bila izvanredna. Bilo je košnica koje su donele i preko 50 kg meda.
Pčelarska sezona počinje i završava se u avgustu. Tada se završavaju sve paše, a pčele se hrane i pripremaju za zimu i fazu mirovanja. Promena klimatskih uslova dovela je do toga da retko gde pčele mogu da prežive zimu bez pomoći pčelara i bez dodavanja hrane.
U dodatni posao pčelarenja Đelić se bojažljivo upustio pre pet godina. Po zanimanju je kustos, restaurator konzervator, likovni umetnik, zaposlen u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Pčelarstvu ga je privukla moć pčelinjeg voska.
Čuvanje do 50 pčelinjih društava uglavnom se svrstava u hobi i amaterizam, pa možemo da kažemo da je Đelić koji sada ima oko 120 košnica pčelar sa ozbiljnijom proizvodnjom koja može da donese značajan dodatni prihod porodici. Njegov pčelinjak je registrovan, košnice obeležene i kao takav u mogućnosti da donese subvencije i sa državnog i lokalnog nivoa.
Ipak, kako bi jedna porodica mogla da živi samo od pčelarstva količina košnica mora biti veća. Za tako nešto bi bilo potrebno najmanje 200 košnica i pčelar se tada ne bi mogao baviti samo sakupljanjem meda, već i ostalih pčelinjih proizvoda kao što su skupljanje perge, proizvodnja matične mleči i proizvodnja pčelinjeg otrova koji je sve traženiji pčelinji proizvod. I taj posao bi za jednu porodicu mogao da bude neizvestan, jer je jedan od najvećih problema sa kojim se pčelari suočavaju trovanje pčela.
Jedan ozbiljan pčelar ne može da bude samo dobar poljoprivrednik sa mnogo znanja i iskustva koje primenjuje, već mora da bude i dobar marketing menadžer koji će proizvode umeti da proda. Proizvode sa druge strane ne prodaje samo dobra reklama, već i visok kvalitet.
Iako Đelić pčele smatra pitomim i miroljubivim životinjama, kaže da nošenje zaštitne opreme u pčelarstvu treba da bude obavezno. Važno je zaštiti sve otvorene delove tela od ujeda pčela kako bi se izbegle eventualne komplikacije usled alergijskih reakcija.
U Pomoravlju se najviše traži bagremov med i ta paša je najobilnija kod nas. Takav med treba da bude prozračan, svetao i maltene beo.
U pčelarenju Đeliću neretko pomažu prijatelji i članovi porodice. Najspremniji da učestvuje je sin Luka.
Proširenje pčelinjaka, ali i asortimana pčelinjih proizvoda je plan koji bi Ivan Đelić da ostvari u narednim godinama. Planira da napravi i oformi još osamdesetak košnica, ali i da započne proizvodnju matične mleči i počne i sa skupljanjem perge, odnosno fermentisannog polena. To je komplikovaniji način pčelaranja, ali i isplativiji. I baš zato je neophodno proširiti pčelinjak, jer je nemoguće iz jedne košnice uzeti sve, moraju se ispoštovati pčele i njihov razvojni put, kako bi one na kraju dale svoj maksimum i kako Đeilić kaže „isplatile pčelarev trud“.