Kako su ljudi iz Jagodine, Ćuprije i Paraćina dobili svoje nadimke?
Projekat pomaže Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, po Konkursu proizvodnje medijskih sadržaja koji promovišu i afirmišu teme iz oblasti KULTURE za 2022.godinu
Iako često ističu ono po čemu se razlikuju, ljudi iz Jagodine, Ćuprije i Paraćina su veoma slični i povezani. Ova tri mesta su geografski i kulturološki veoma blizu, toliko da se često pojavljivala priča da bi ih trebalo spojiti u jedan veliki grad pod nazivom Morava. Veliki broj ljudi iz jednog od ova tri mesta radi u drugom, druži se stupa u brak, izlazi u neki od susednih mesta, a ovu bliskost veoma lepo ilustruje priča o tome kako su stanovnici ova tri mesta dobili nadimke.
Nesrećna sudbina jednog ćurana i njegov bliski susret sa lokomotivom
Krajem devetnaestog veka završena je pruga između Beograda i Niša, što je radikalno promenilo živote svih ljudi na ovom prostoru, uključujući i one iz Pomoravlja, kroz koje pruga prolazi. Ovo čudo tehnike inspirisalo je veliki broj priča iz ovog perioda, uključujući i onu koja objašnjava kako su ljudi iz Jagodine, Ćuprije i Paraćina dobili svoje nadimke.
Naime, u Jagodini se u tom periodu gajio veliki broj ćuraka. Jedna od njih, zalutala je na novopostavljene šine. Igrom loše sudbine, baš u tom trenutku jurio je prugom voz iz Lapova i „pokupio“ ovog neplaniranog putnika.
Telo ćurke ostalo je na mestu nesrećnog događaja, ali su njena creva i džigerica putovali nešto dalje. Na stanici u Ćupriji otkačila su se sa voza creva, a u Paraćinu i džigerica. Tako, Jagodinci postaše Ćurani, Ćurpičani – Crevari, a Paraćinci – Džigerani.
Naravno, ovo je samo legenda, priča koja je lepo opisala povezanost ova tri mesta, ali su verovatnije priče o poreklu nadimaka nešto drugačije i verovatnije.
Istorijski utemeljenija porekla nadimaka
Jedna od priča koja objašnjava poreklo nadimaka Jagodinaca kaže da je čuveni komičar početkom prošlog veka, Čiča Ilija Stanojević, ima kafanu i Jagodini pod nazivom „Kod dva astala“. Navodno je ta kafana stvarno imala smo dva stola, od kojih je jedan bio rezervisan za vlasnika. Drugi sto bio je namenjen gostima, ali, oni baš i nisu bili voljni da plaćaju redovno, već su veoma često pili „na recku“.
Jasno je da je zbog ovakvog biznis plana kafana veoma brzo bankrotirala, a Čiča Ilija, komičar po prirodi, osmislio je kreativan način da se osveti Jagodincima, koje se smatrao odgovornim za bankrot. U to vreme je postojala praksa da glumci putuju vozom i da u svakoj stanici, dok voz stoji, odigraju jednu kratku predstavu. Čiča Ilija se opredelio za nesvakidašnji performans. On je za svoju tačku spremio žito koje je bacio po začuđenim Jagodincima i počeo da ih vabi kao što se to radi ćurkama. Ova priča se brzo pročula i Jagodincima osta nadimak – Ćurani.
Još jedna verovatna mogućnost je da je ovaj nadimak odabran zbog velikog broja ljudi u ovom mestu koji su čuvali ćurke. Naravno, ova verzija priče je mnogo manje zanimljiva.
Kada je reč o Ćupričanima i njihovom nadimku, priča je mnogo jasnija. Ljudi ovog mesta bili su majstori da spreme svinjska i ovčija crevca, kako za svoje potrebe, tako i za potrebne mesne industrije cele zemlje. Ovog posla se retko ko umeo i znao prihvatiti na pravi način, te su ovi majstori za svoju veštinu nagrađeni nadimkom – Crevari.
Priča po kojoj je knez Miloš Obrenović kumovao paraćinskom nadimku ima nekoliko verzija. Za sve njih je zajedničko to da je on putujući po oslobođenoj Srbiji najavio dolazak u Paraćin. Kako ljudi iz Paraćina nisu imali mnogo iskustava sa dočekom zvaničnika, raspitali su se šta treba spremiti i po tom savetu spremili džigericu.
Kada je Miloš Obrenović pristigao u Paraćin građani su ga postavili pod jednu lipu i poslužili mu specijalitete od džigerice. Videvši da se oni goste mesom a da su njemu poslužili džigericu, on je izgovorio reči : „Džigerice, ti li si meso? Paraćinci, vi li ste ljudi?“. Iz te reakcije stanovnicima ovog mesta ostao je nadimak.
Varijacije ove verzije priče razlikuju se u pogledu toga ko je Paraćincima i iz kojih razloga rekao da pripreme džigericu knezu. Prva verzija je da su to učinili ljudi iz njegove pratnje, bez ikakvog posebnog razloga, misleći da ih Paraćinci svakako neće poslušati.
Druga verzija je da su taj savet dali Jagodinci, koji su već dočekali kneza, a koji su hteli da prevare ljude u Paraćinu i predstave se u boljem svetlu od njih. Navodno je celi grad tog dana mirisao na džigerice, a mnogi građani su se čudili jer se džigerice i iznutrice uopšte nisu smatrale baš nekim specijalitetom, već su više bile hrana siromašnih.
Poslednja poznata verzija je da je savet dao Tatar Bogdan, pismonoša kneza, koji je zbog razmirica sa njim slagao sugrađane da pripreme džigericu, znajući da se to knezu neće svideti. Najverovatniji razlog svađe Bogdana i Miloša Obrenovića bio je taj što je on, u želji da napravi veliki mlin za potrebe prerade brašna razmontirao vodenicu Tatar Bogdana, kojem se to nimalo nije svideo.
Nadimak kao deo identiteta
Jagodinci su izuzetno ponosni na svoj nadimak, a on je naročito popularizovan u filmovima Put oko sveta i priči o Jovanči Miciću. Takođe, u okviru Dana komedije u ovom gradu se ostvarenim glumcima dodeljuje nagrada za životno delo – Zlatni ćuran. U Ćupriji postoji tradicionalna manifestacija Crevarijada na kojoj se kulinari nadmeću u pripremanju specijaliteta od creva, a u Paraćinu je jedno vreme postojala Džigerijada.
Ovakve priče izuzetno su interesantne, jer ukazuju na različitost legendi i načine na koje one nastaju. Međutim, koja god da je priča istinita, ukoliko je i jedna, to nije toliko ni važno, koliko je važno očuvanje identiteta i tradicije, a priča o ćuranu i vozu je posebna, ma koliko neverovatna bila, jer ukazuje na vezu i bliskost koju građani ova tri mesta poseduju, a koju treba negovati.