Kako se pismenost mladih promenila u Paraćinu u odnosu na period pre trideset godina?
Projekat pomaže Ministarstvo kulture i informisanja, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2020. godinu
Deca u Paraćinu pre polaska u osnovnu školu vreme provode znatno drugačije od svojih vršnjaka pre dvadeset ili trideset godina. Okruženost medijima i novim tehnologijama, telefonima i kompjuterima od najranijih dana uticala je na to da oni danas u školu dolaze sa znatno drugačijim predznanjem i veštinama kada je reč o pismenosti i poznavanju pisama srpskog jezika.
Iskustva Zorice Davidović, učiteljice u OŠ “Đura Jakšić” u Paraćinu ukazuju da su deca danas pripremljenija za učenje pisama nego što je to bilo ranije.
“U većoj meri poznaju oba pisma i pre polaska u prvi razred. Naravno da postoje promene, uticaj telefona i kompjutera je ogroman na savladavanje, korišćenje i upotrebu latinice.” – Zorica Davidović
Violeta Živković, učiteljica u paraćinskoj školi “Stevan Jakovljević”, takođe smatra da je okruženje uticalo na to da đaci bolje poznaju latinično od ćiriličnog pisma.
“Sa njim se susreću na telefonu, kompjuteru, televiziji, u gradu, a i mnoge knjige za decu su štampane latinicom, što meni lično mnogo smeta. Naravno da su deca ranije, pre ove informacione revolucije, polazila u školu znajući ćirilicu, retko latinicu.”
Pored toga što nove tehnologije olakšavaju savladavanje latinice, pojedini učitelji upozoravaju da sve češće nailaze i na slučajeve u kojima komunikacija pametnim telefonima i računarima negativno utiče na pismenost.
„Nažalost, današnje generacije poseduju tendenciju da ne poznaju sva slova ni jednog pisma. Upotreba savremenih tehnologija omogućava prenošenje poruka putem simbola, sličica bez slova“ naglašava Vesna Milojković Milosavljević, učiteljica u školi „Branko Krsmanović“ u Rataru.
Ona ukazuje da je pismenost učenika direktno zavisna od sadržaja koji im se svakodnevno nude i da je zbog toga uslovljena okruženjem.
„Generacije pre tridesetak godina najčešće su poznavale sva slova bar jednog pisma pre polaska u školu. Kasnije su dolazile generacije koje su više bile upućene na latinično pismo. Uvođenjem titlova za filmove na televiziji na ćirilici povećavao se broj učenika koji su polaskom u školu tečno čitali tekstove napisane ćirilicom. Mobilni telefoni sa tastaturom na latinici od pre desetak godina godina podstakli su upotrebu latinice i u populaciji dece školskog uzrasta. Te generacije su više i češće koristile latinično pismo.“
Fenomen polovične pismenosti, u kojoj deca razaznaju pismo, njegova slova, ali ne i kako da to pročitaju, čest je primer u gotovo svim školama u Paraćinu, kaže Violeta Živković.
“Imam utisak, a to dele i moje kolege, da deca iako poznaju slova u prvom razredu mnogo manje znaju da čitaju pre polaska u školu i nepravilnije pišu slova, nesrazmerno, naopako, krivudavo, „gutaju“ slova u rečima… Teže savladavaju tečno čitanje i samo čitanje im predstavlja napor”
Najmanje napora imaju čitajući štampanu latinicu, jer je najprisutnija u okruženju, ali je interesantno da im najviše poteškoća zadaje pisana latinica. Po pravilu, na to koje će pismo biti primarno kod đaka, pored računara, utiču i roditelji i učitelji. Kako je pisana latinica najmanje korišćena u svakodnevnoj komunikaciji, ostaje nepoznanica i pojedinim zrelim osobama.
„Mislim da u današnje vreme deca ipak više vole da pišu latinicom, naglašavam – štampanom latinicom, pisanu veoma slabo poznaju i brzo je zaborave.“
Sličnog je zaključka i Vesna Milojković Milosavljević: „Češće koriste latinično pismo, ukoliko nastavnici ne insistiraju da se piše ćirilicom. Ali kad se vrate na ćirilično, onda zaboravljaju latinično, posebno pisana slova.“
Sa druge strane učitelji u školama u Paraćinu se, iz različitih razloga, služe isključivo ćiriličnom pismom.
„Ja pišem isključivo ćirilicom, po potrebi latinicom i u nastavi i privatno. Smatram da upotrebom ćirilice negujem srpski jezik i njegovu upotrebu“ objašnjava Zorica Davidović
Violeta Živković na sličan način posmatra ovaj fenomen: „isključivo koristim ćirilicu i u školi i privatno. Smatram da je to deo naše kulture, identiteta i kao jedinstveno pismo treba je negovati i čuvati. Latinicu koristim u pisanju samo kad moram i naravno kada čitam. Nikada se nisam potpisala latinicom“.
Razlozi Vesne Milojković Milosavljević su praktičnije prirode: „pišem ćirilicom, štampanim slovima zbog lakše čitljivosti.“
Ova razlika u pristupu pismima srpskog jezika između paraćinskih đaka i njihovih učiteljica odlično ilustruje promene do kojih dolazi usled novih uslova u okruženju, a kojima su određene generacije podvrgnute. Istorijski gledano u različitim epohama jedno od dva pisma imalo je prednost u odnosu na drugo. Trenutno je to bez sumnje latinica, ali nije nerealno očekivati da u budućnosti okolnosti ponovo postave ćirilicu kao primarno pismo svakodnevne komunikacije.