Projekat podržala Opština Paraćin, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2023. godinu
Paraćin je bio, i ostao, grad stakla, iz kog su put svetskih tržišta odlazili raskošni galerijski i upotrebni predmeti. Od čaša, luksuznih servisa, bokala, tanjira, šolja, lampi, vaza… pravljenih od običnog stakla, do luksuznog kristala i iberfanga.
Srbobran Boca Kilibarda je bio, i ostao, ime u staklarstvu u nekadašnjoj Jugoslaviji i svetu, dizajner koji je u SFS ušao prvi put u majčinom naručju. Svi mi, staklarska deca koja smo sa roditeljima živeli u koloniji, ulazili smo slobodno u fabriku. U fabričkom kupatilu smo se kupali, a struju smo u koloniji dobijali iz hidrocentrale koja je radila za potrebe staklare. Skoro da smo rasli kraj tih vrelih peći punih žitkog stakla. Pamtim, glavna fabrička kapija nije bila gde je sada, već prema nekadašnjoj železničkoj stanici. Vozovi su tu uzanim kolosekom prevozili staklo. Kasnije je dolazio sam, noseći svom ocu, stakloduvaču, ručak u kotlajki. Zadivljeno je još tada pogledom upijao užarenu staklenu masu u lončanim pećima. Ona se, čarolijom, pretvarala u kugle na dugim i šupljim staklarskim lulama, a kasnije u umetnost, u remek-dela.
Savladao je staklarski zanat, ali nije postao duvač. Postao je, najpre, dekorater, pa vrhunski dizajner, zbog čijih su nacrta duvači ostajali u trećoj smeni. Nije svako mogao da izduva čarobni predmet koji Kilibarda traži. Retki nađu retke. Tako se kaže. Tako je i Kilibarda sa istančanom umetničkom žicom imao “svoje” duvače koji su, sa njim, ispisivali istoriju prepoznatljivog paraćinskog stakla.
Ideju da Paraćin dobije muzej stakla on je imao još pre mnogo godina. Čak je uradio maketu objekta teškog 400 tona i visokog 27 metara. Muzej bi se nalazio na Karađorđevom brdu i bio bi – u obliku flaše. Svi proračuni za ovaj objekat prečnika 5,5 metara koji bi nastao ređanjem flaša za kiselu vodu bili su završeni. Nažalost, za ovu Kilibardinu zamisao tada nije bilo sluha. Kako je planirano, u muzeju će se izložiti unikati i najreprezentativniji predmeti nastali u SFS, od kojih se mnogi sada nalaze u privatnim zbirkama. Tradicija staklarstva u gradu na Crnici sačuvaće se od zaborava jer, poznato je – u Srbiji se uvek nazdravljalo pićem sipanim u čaše iz ove paraćinske fabrike. Na nekadašnjem staklarskom diskontu uveliko traju radovi koji će ga pretvoriti u veličanstveni Muzej stakla. Ministarstvo kulture izdvojilo je,značajna novčana sredstva. Grad stakla ne može bez takvog muzeja, a u centru pažnje biće Kilibardin mozaik težak 6,5 tona, naravno sav je od stakla. Ostaće na istom mestu na kom je postavljen pre više od trideset godina, kada se obeležavalo 80 godina od osnivanja fabrike. Mozaik je dug trinaest metara, šest visok. Pored 27.000 staklenih pločica sadrži još duvane forme koje su simboli otvora na staklarskoj peći.
U Staklari je 14. oktobra 1907. odštampana prva akcija i pokrenuta proizvodnja sa 350 radnika. Vrhunski majstori – staklari, graveri i brusači, dovedeni su iz Češke i Bavarske, od kojih su Srbi, kasnije, ukrali zanat. Ko bez dozvole pipne staklarsku lulu, koja je simbol staklarstva, rizikovao je da dobije batine. A Srbi ko Srbi, činili su sve da steknu znanje. Kilibarda pamti poslednjeg vrhunskog duvača iz Češke, Rudija Vaneka, sa kojim je njegov otac radio. Dvadeset godina je pokušavao da otkrije jednu njegovu majstorsku tajnu, dok nije uspeo.