Dok se mnogi vozači svakodnevno utrkuju za slobodno mesto za parkiranje u centru Paraćina, za osobe sa invaliditetom ta borba često podrazumeva mnogo više od frustracije – reč je o svakodnevnoj diskriminaciji, preprekama i osećaju da ih društvo zaboravlja upravo tamo gde bi trebalo da ih štiti.
Ovo je svakodnevna slika sa kojom se suočavaju osobe sa invaliditetom – upaljena sva četiri žmigavca i zauzeto parking mesto. Nikola Kato, dugogodišnji borac za prava osoba sa invaliditetom i sam korisnik kolica, govori o ovom problemu koji sa godinama ne jenjava. U Paraćinu, kao i u većini gradova Srbije, mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom su jasno obeležena horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, žutom farbom i tablom koja jasno ukazuje na to da je parking mesto rezervisano za osobe sa invaliditetom. Broj mesta je u zadovoljavajućem broju, ali je veliki problem taj što je farba izlizana, a tabla se ni ne vidi na pojedinim mestima.
Iako zakon jasno propisuje kazne za nepropisno parkiranje na mestima za osobe sa invaliditetomkontrola je retka, a sprovođenje kazni još ređe. Pored loše kontrole i blagih kazni, problem se, kako sagovornik ističe, nalazi i u mentalitetu. Nedostatak empatije i razumevanja u zajednici često je osnovni razlog zbog kojeg se osobe sa invaliditetom svakodnevno osećaju nevidljivo.
Na ovaj problem mora često da se podseća, građani moraju imati sluha – rešenje nije jednostavno, ali postoji – počinje od edukacije građana. Ispred gotovo svih javnih institucija obeleženo mesto postoji, ali i tu dolazimo u problem da često nije slobodno.
Da li zaista želiš da budeš na mom mestu – pitanje je koje Nikola često zna a postavi onima koji nemaju problem sa tim da stanu da mesto koje ne pripada njima. Ovo pitanje nosi više značenja. Ne tiče se samo parking mesta, tiče se mesta u društvum, vidljivosti, prava i poštovanja.
U krugu Doma zdravlja i Opšte bolnice nema mesta predviđenog za osobe sa invaliditetom kaže Kato i dodaje da ovo nisu jedina mesta na kojima je potrebno naznačiti rezervisana mesta.
Paraćin nije jedini grad u kome se osobe sa invaliditetom suočavaju sa ovim problemima, ali ima priliku da bude među onima koji su prvi nešto zaista promenili. U pitanju nije infrastruktura, već ljudskost. A ljudskost se ne gradi na papiru, već na ulici – ispred svake banke, škole, bolnice, gde jedno prazno mesto može značiti slobodu, ili zatvor, za nekoga kome je svaki korak izazov.
