Oslobođenja Paraćina

Burna istorija Srbije, ropstvo pod Turcima, mnogi ustanci, ratovi reflektovali su se na celu zemlju. Svako mesto i svaki grad može ispričati mnogo priča o životu u ovim teškim vremenima, načinima na koje se narod u tim krajevima borio i oslobođenjima koja su sledila.

Kada bi se pisao o patnjama i mukama građana Paraćina od Turaka pa do kraja Drugog svetskog rata, moglo bi se napisati jedno veoma obimno delo. Ipak, najznačajnija sećanja su upravo ona na datume kada je Paraćin i njegov narod postajao slobodan.

Hronološki, postoje četiri takve značajne priče.

Prvo oslobođenje – Prvi srpski ustanak

Paraćin je u Prvom srpskom ustanku imao značajnu ulogu koja je opisana u našem tekstu o Karađorđevom brdu. Nakon velikog uspeha na Ivankovcu i posledica ubijanja Hafiz paše 1805. Turska se spremala da naredne godine velikom vojskom krene na ustanike.

Međutim i ustanici su imali svoje planove. Tako je Milenko Stojković zauzeo Poreč, a Petar Dobrnjac i Stevan Sinđelić sa saborcima ponovo se uputiše u Paraćin, ovaj put da ga oslobode.

U to vreme je Paraćinom zapovedao izvesni Alibarča, koji nije želeo da stupi u sukob sa ustanicima, već je grad predao pod uslovom da se njemu i ostalim Turcima dozvoli da mirno odu u Niš. Petar Dobrnjac je prihvatio takvu ponudu i nastavio da napreduje ka Nišu, a Paraćin beše pridodat ćuprijskoj nahiji.

Ipak, sloboda Paraćinaca nije dugo trajala, nakon boja na Čegru turska vojska je ponovo počela da osvaja delove Srbije krećući se desnom obalom Velike Morave. Godine 1813. Paraćin je opet bio pod kontrolom Turaka. Ostalo je zabeleženo da je veliki broj građana tada stradao, a od onih koji nisu, dobar deo je pobegao u Austriju

Oslobođenje posle pobune 1832. godine

Sultanovim hatišerifom iz 1830. godine, kojim je knez Miloš Obrenović doneo veliki deo slobode svojoj zemlji Paraćin je ponovo oslobođen, ali ovoga puta samo formalno. Naime, šest nahija, među kojima i paraćinska, nisu pripadale Beogradskom pašaluku već leskovačkom. U njemu su u to vreme još uvek najveći deo vlasti imali Turci.

Dakle, granica tadašnje slobodne Srbije bila je baš između Paraćina i Ćuprije, što je Paraćince stavljalo u veoma nezgodnu situaciju.

Početkom tih tridesetih godina devetnaestog veka sve je više Turaka odlazilo prema jugu napuštajući Paraćin. Mnogi građani tog doba, među kojima je bio i kapetan paraćinski Jovo Veljković, uviđali su da je granica sve tanja. Ni Turci se nisu trudili da je održe jer su na nekoliko stana vodili ratove, gušili ustanke i borili se sa razmiricama usred velikog carstva. Međutim, Miloš Obrenović je još uvek pozivao Paraćince na mir i pokornost.

Ipak, krajem novembra 1832. godine paraćinska, kruševačka i aleksinačka naihija se pobuniše protiv turaka. Za sve je navodno bio uzrok otmica srpskih devojaka u roblje, mada se sumnja da je to bio samo povod, izgovor za pobunu. Ustali Srbi su proterali Turke i uspostavili granice i vlast u ovim mestima.

Iako je Miloš Obrenović bio protiv njih u prvo vreme, iskoristio je pobune da pripoji Srbiji preostalih šest nahija, tvrdeđi da je to neophodno zarad očuvanja mira. Odredbama hatišerifa iz 1833. Paraćin je i zvanično postao slobodan. Godinu dana kasnije, poslednji Turčin otišao je iz grada na Crnici.

Prvi svetski rat – koja je bila cena slobode?

Početak Prvog svetskog rata naizgled je zaobišao Paraćin. U svojoj „Monografiji Paraćina“ Miša Milenković ilustruje ovaj period sledećim rečima:

„Škole su se spremale za novu školsku godinu. U paraćinskoj Gimnaziji 15. avgusta 1915. zabeleženo je: učionice spremljene, klupe ofarbane, nastavnici na mestu, a učenici okupljeni u crkvi na pomenu u slavu poginulih u ratu“.

Ovako mirno delovalo je to samo na prvi pogled, grad se zapravo spremao za rat i okupaciju.