MOŽDANI UDAR

Moždani udar je prestanak funkcionisanja određenih grupa moždanih ćelija koji nastaje usled nedostatka hranljivih materija i kiseonika.

Nedostatak hranljivih materija javlja se kao posledica poremećaja krvotoka usled začepljenja krvnih sudova ili usled njihovog prskanja i izliva krvi u moždano tkivo ili moždane ovojnice.

Kako moždane ćelije ne poseduju rezerve hranljivih materija, dolazi do njihovog propadanja, što se klinički manifestuje ispadom onih funkcija za čije su izvršenje one odgovorne.

U skoro 33 odsto slučajeva dolazi do smrtnog ishoda.

Po procentu smrtnosti, moždani udar nalazi se na trećem mestu, odmah posle bolesti srca i svih formi karcinoma.

Svake godine registruje se oko 20.000 novih bolesnika od svih formi moždanog udara.

Posledice moždanog udara čine najveću i najtežu grupu invalidnosti. Ove osobe su, u najvećoj meri, u direktnoj zavisnosti od okoline u zadovoljavanju osnovnih životnih potreba.

Posle 55. godine života rizik za pojavu moždanog udara udvostručuje se za svaku narednu deceniju života.

Moždani udar se sve češće javlja i u mlađoj populaciji (prema pojedinim statistikama, 28 odsto obolelih mlađe je od 65 godina).

Sve vrste moždanog udara zahtevaju hitnu medicinsku intervenciju, u cilju očuvanja svih funkcija i sprečavanja pojave invalidnosti.

Najčešći simptomi koji se često mogu prevideti od strane okoline su:

• slabost motornih funkcija ili trnjenje jedne polovine lica ili tela;
• iznenadna pojava vrtoglavice sa nemogućnošću hodanja i stajanja, praćena nagonom na povraćanje i povraćanjem, koja se pogoršava promenom položaja glave ili tela ili fizičkim naporom;
• nagla pojava glavobolje, najčešće sa početkom u potiljačnom predelu, koja može biti praćena pojavom slabosti pojedinih delova tela, povraćanjem ili izmenom stanja svesti;
• otežano izgovaranje pojedinih reči, nemogućnost govora ili nerazumevanje tuđeg govora;
• poremećaji vida, pojava duplih slika, potpuni gubitak vida na jednom ili oba oka, kao i suženje vidnog polja.

Sve ove tegobe mogu nastati naglo ili postepeno (u većini slučajeva), a često se i spontano povlače bez ikakvog lečenja, što odlaže obraćanje lekaru.

Dijagnostika se zasniva na anamnestičkim podacima, objektivnom (somatskom i neurološkom) pregledu, lumbalnoj punkciji (LP), laboratorijskim pregledima krvi i mokraće, CT i NMR snimanju mozga, kao i snimanju pojedinih krvnih sudova ultrazvukom ili kontrastnim sredstvima.

Osnovni cilj svake terapije jeste da se poboljša metabolizam onih grupa ćelija koje su u neposrednoj okolini žarišta i koje se nalaze u specifičnom stanju.

Na ovaj način sprečava se proširivanje oštećenja moždanog tkiva, čime se spasava život i smanjuje mogućnost invaliditeta.

To se postiže upotrebom lekova koji:

• popravljaju protok krvi kroz mozak;
• pojačavaju otpornost zida krvnih sudova;
• poboljšavaju rad srca i drugih organa;
• popravljaju metabolizam nervnih ćelija u neposrednoj okolini žarišta;
• poboljšavaju odnošenje štetnih materija koje nastaju usled nedostatka kiseonika i glukoze.

Kako značajan procenat preživelih ima problema sa motorikom, posle akutne faze nastavlja se fizijatrijski tretman.

Moždani udar je posledica dugotrajnog procesa koji ne pokazuje kliničke smetnje, a upravo tada je najpogodnije vreme za njegovu prevenciju. Kada se pojave kliničke manifestacije, tada se borimo da se proces ne proširi.

U fazi koja prethodi bolesti pacijent ne oseća nikakve tegobe i obično se ne javlja lekaru. U ovoj fazi evidentiraju se povišene vrednosti krvnog pritiska, početni dijabetes i druga stanja. Tada možemo uticati i na štetne navike kao što su zloupotreba alkoholnih pića, duvana, kao i neadekvatan način ishrane, kako kvalitativno, tako i kvantitativno.

U izraženoj fazi bolesti borba se vodi oko toga da se proces ne proširi poboljšanjem dotoka krvi u okolinu žarišta, poboljšanjem metabolizma i stvaranjem boljih uslova za život i rad neurona koji se nalaze u specifičnom stanju.

U fazi rekonvalescencije, kada se metabolizam mozga stabilizuje, pristupa se fizijatrijskim postupcima u cilju sprečavanja pojave kontraktura, poboljšanja koordinacije i drugim procedurama koje unapređuju motoriku oduzetih delova tela. Ukoliko postoje smetnje govora, bolesnici se podvrgavaju i logopedskim vežbama.

Ukoliko se ne primenjuje terapija, recidivi se javljaju za tri do pet godina, dok se uz terapiju recidiv može odložiti i desetak godina.

Izvor: Stetoskop.info

Objava je rezultat saradnje Doma zdravlja Paraćin i RTV Kanal M.

Tekst pripremila:

Žaklina Romih Veljković
Viša medicinska sestra
Dom zdravlja Paraćin