E K R A N I T I S

Današnja tehnologija uči decu da se dodirom na ikonu otvara sadržaj odmah i sad. Nema potrebe za čekanjem i strpljenjem, a s time nema ni mogućnosti za dosadu, jer su sadržaji beskonačni.

Sve to uskraćuje pravilan razvoj deteta, jer je upravo dosada glavni pokretač znatiželje, radoznalosti, mašte i igre koja je detetu osnovni instrument za upoznavanje sveta i svog položaja u tom svetu.

Da bi došlo do bilo kakve promene kod deteta, roditelji moraju da promene sebe.

SVOJE AMBICIJE DETETOVOG OVLADAVANJA RADA NA TASTATURI I STVARANJA BUDUĆIH MAHERA, PROGRAMERA.

Mi učimo decu, mi ih podižemo i vaspitavamo, volimo i brinemo o njima. Kada roditelj razmišlja kako voli svoje dete, i kaže da mu neće dati da se muči i radiće sve umesto njega, takav roditelj ne mari za svoje dete i ne čini mu dobro. Stav koji roditelji treba da izgrade kod sebe je da prestanu da rade umesto svog deteta:

• što je više stvari moguće,
• što je ranije moguće.

Decu možemo samo OSNAŽITI.

Svakako je niz različitih faktora koji utiču na rani razvoj svakog deteta, od ličnih karakteristika i osobina, preko genetike do okruženja.

Kolika je moć ekrana kada govorimo o uticajima na rani razvoj?

Svesni smo svi razvoja i da treba ići u korak sa tehnologijom, ali pri tome ona ne treba da bude naš gospodar vremena i opšteprihvaćenog načina korišćenja.

Reči  “Evo ti telefon i budi miran/na”, svima nama zajedno neće doneti dobra upravo u tom razvoju koji želimo da ostvarimo i pratimo. Onog trenutka kada detetu damo telefon da bi se umirilo, mi možda dobijamo par minuta mira, ali gubimo mnogo toga ukoliko to ponavljamo iznova i iznova.

Dete koje nema vremensku kontrolu nad gledanjem sadržaja na telefonu, tabletu, računaru dobija jedan prestimulišući sadržaj koji ga “opija”, pa detetov mozak dobija veliku količinu informacija koje ne može tom brzinom da obradi sa jedne strane, a sa druge strane luči se oksitocin (hormon hipofize) koji je odgovoran za zadovoljstvo.

Pa tako zbog prevelike količine oksitocina svaki sledeći put detetu je potrebno još stimulansa da bi osetilo “wow” efekat.

Isti taj “wow” efekat dete dobije i kada uspe u pokušaju da složi slagalicu ili poređa kulu prvi put, ali ne u toj meri i intezitetu pa onda takvo zadovoljstvo ne bude dovoljno.  Telu je potrebno još i još, i dete postaje nezainteresovano za igranje i igračke koje mu nudimo.

A nezaineresovanost za igre i igračke uskraćuje i učenje, jer se dete razvija stičući znanja i veštine istraživanjem i igranjem. Jednolično pomeranje prsta po ekranu može delovati zanimljivo, ali dugoročno gledano detetu ne donosi ono što mu je potrebno.

Posledice prekomernog gledanja u ekran su sledeće:

• kašnjenje u razvoju govora,
• poremećaj pažnje,
• poremećaj ponašanja,
• teže uspostavljanje socijalnih interakcija,
• neodazivanje na ime,
• poremećaj senzorne integracije tj. senzorna disfunkcija (npr. dete koje gleda u ekran dok jede, ne oseća ukus i teksturu te hrane, jer je mozak zauzet nečim drugim),
• slabije razvijena gruba i fina motorika,
• nezainteresovanost za okolinu.

Sve naborojano deluje kao da je reč o znacima autizma, ali oni zaista i jesu slični jer  dete u najvažnijem razvojnom periodu života (do 3 godine) provede uz ekran umesto uz govor ljudi oko sebe, vršnjake, u igri, istražujući prirodu i svet oko sebe.

Šta uraditi?

Jednostavno dozirati!

• Dete do 12 meseci života ne bi trebalo da direktno bude izloženo ekranu bilo kog tipa,
• kasnije to može biti dozirano od 30 do 60 minuta do 3. godine,
• nakon treće i do 2 sata.
• S tim da ukupno vreme provedeno ispred ekrana ne bi trebalo da bude odjednom, a da vrieme provedeno u igri, parku, dvorištu bude duplo veće.

Naša budućnost je ipak u našim rukama.

Upravo od onih 3 kilograma i 50-tak santimetra.

Objava je rezultat saradnje

Doma zdravlja Paraćin i RTV Kanal M.

Tekst pripremila

Žaklina Romih Veljković – Viša med. Sestra DOMA ZDRAVLJA PARAĆIN