MENTALNI POREMAĆAJI NE BIRAJU POL, GODINE, SREDINU ODNOSNO OKRUŽENJE U KOJEM ŽIVI OSOBA.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO),
12 % globalne populacije ima neki mentalni problema, a 450 miliona ljudi u svetu ima potrebu za uslugama radi poboljšanja mentalnog zdravlja.
Još 2002. godine SZO je ukazala na to da 154 miliona ljudi u svetu pati od depresije koja je samo forma mentalnog poremećaja.
Smatra se da jedna od deset osoba pati od teške depresije, a da će svaka peta tokom svog života imati taj poremećaj.
Depresija je glavni uzrok invalidnosti i nalazi se na mestu globalnog opterećenja od bolesti, očekuje se da će do 2030. godine depresija biti najčešći uzrok obolevanja.
Ono što posebno zabrinjava je činjenica da lečenje nije dostupno čak za više od 75 % osoba sa depresijom, a u nekim zemljama manje od 10 % obolelih dobije bilo kakvu terapiju.
Pored stigmatizacije koja prati mentalne poremećaje zbog čega se mnogi ne usuđuju da traže profesionalnu pomoć, dešava se i da na neke prve simptome depresije većina i ne obrati dovoljno pažnje.ili se stručnjaku obrati uglavnom tek onda kada njihovo stanje postane neizdrživo.
Treba zato znati da su prvi simptomi bolesti: nesanica, promena raspoloženja i gubitak koncentracije.
IPAK, nije sve depresija !
Svakako ćemo reagovati na neke loše vesti,tako što ne funkcionišemo kao pre, brinemo, ne spavamo ili smo neraspoloženi za ono i što volimo…. važno je da razumemo da život nije lak i da je normalno da svako ima uspone i padove.
Zato treba uvek da pustimo da prođe neko vreme i da vidimo koliko je to ozbiljno i koliko nas ometa, da li je to traje kratko ili veći deo dana....
ALI NE PREVIŠE…..
Retko se potraži pomoć jer u prvi mah se i ne zna šta se dešava, budemo uplašeni i zbunjeni, pa razmišljamo da ne spavamo zbog malo većeg stresa na poslu ili lošeg vremena… i tako sami umanjujemo ono što osećamo.
Nije lako otići, sesti i nekome preko puta reći svoje probleme.
Ljudi se nekada prvo požale osobama u svojoj okolini i jako je važno da reakcije ne budu: «ma nije ti ništa…», «danas su svi depresivni», «ma pusti…», «preteruješ….»…..
A ONDA SE BEŽI U TišinU, KOJA SAMO produbljuje problem.
Razgovor je prvi korak ka rešenju, on daje osećaj da nismo sami i da postoji podrška.
Posebnu pažnju treba obratiti na mlade jer oni često kriju svoja osećanja i misle da ih odrasli neće razumeti ili da će biti osuđeni, možda odbijeni, grđeni, ismejani….. A sami se teško snalaze bez dovoljno znanja i iskustva.
Uloga porodice TADA BUDE DA:
Roditelji koji pokazuju interesovanje za osećanja deteta šalju poruku: „Ti si važan/a“.
Kada se kod kuće neguje otvoren dijalog, deca lakše prijavljuju probleme i van porodice.
Važno je da roditelji ne nude uvek gotova rešenja, već da slušaju i daju podršku.
Uloga škole JE TAKOĐE BITNA JER:
Nastavnici, pedagozi i psiholozi mogu biti prva linija podrške.
Otvorena učionica, gde je dozvoljeno pitati „Kako se osećaš?“, gradi poverenje.
Prepoznavanje znakova poput povlačenja, naglih promena u ponašanju ili pada uspeha može biti signal da je detetu potreban razgovor i pomoć.
potražite pomoć?
Savetovališta i centri za mentalno zdravlje pružaju prostor u kom svako može da govori bez straha i da dobije pomoć koja mu je potrebna.
Podrška mentalnom zdravlju nije samo „lep gest“. Ona čuva sve ljude a posebno našu decu od osećaja usamljenosti, od rizika da problemi eskaliraju u nasilje, anksioznost ili depresiju.
