Nedavni prizor iz jedne crkve u okolini Aleksinca, gde su pohranjene kosti srpskih ratnika iz oslobodilačkih rata, pokazao je kolika može biti velika ljubav jednog dečaka prema svom ocu i koliko mi stariji, iz različitih razloga, znamo da povredimo te iskrene dečačke duše. A to činimo svakog dana, bezobzirno, širom sveta, gde u ime ideologije, novca, prevlasti, nametanja volje slabijem, etničke netrpeljivosti i pljačke izazivamo ratove i sukobe.
U ovoj priči nije važno ni ko je dečak ni odakle je, ali je bitno da je ona istinita. Nakon što je lokalni sveštenik ispričao istorijat crkve i grupa počela da se udaljava, u središte svetinje ostao je dečak mlađe srednjoškolske dobi, koji je, na iznenađenje čak i samog duhovnika, zatražio da se pročitva molitiva za njegovog oca na jednom od frontova kojih danas ima širom sveta. Otišao je da pomogne svojim sunarodnicima i da se oduži otadžbini.
Razume to ovaj dečak i stoički podnosi, ali ipak bi najviše voleo da mu se njegov otac živ i zdrav vrati iz tog rata. Iako je mladić hiljade kilometara daleko od svog zavičaja i isto toliko od rova u kome, možda u sitom trenutku njegov otac misli o njemu, sinovljeva ljubav prema ocu je još jača i molitvom Svevišnjem želi da ga sačuva.
U razgovoru sa onima koji su stručni saznajemo da specijalna molitva za vojnike ne postoji i da se obično čita nekoliko sadržaja koji se odnose na zdravlje, uz pominjanje imena ratnika. I ono što je najbitnije, to nije navijački čin, već je ona višeslojna. U jednom delu je izraz želje da Božijom voljom ta osoba ostane živa, ali i da se sačuva od iskušenja koja mogu u takvoj neprirodnoj situaciji, kao što je rat, dovesti vojnika do toga da učini neljudska dela. Što bi naš upokojeni patrijarh Pavle kazao, „Budimo ljudiˮ.
Dugo je dečak nakon obavljene molitve, delovao da je mislima negde daleko i da ga trenutna stvarnost ne dotiče. Prisutni drugovi i drugarice poštovali su tu njegu odsutnost, ali su želeli da u tome buda sa njim i da mu daju podršku, pažljivo prilazići mu u pokušaju da komuniciraju. Dečiji osmeh mu se vratio tek nakon posete sledećoj svetinji, čuvenom manastiru u ovom kraju.
Gledajući sve to setih se pitanje koje su mi postavili tehničar i tehničarka u Radio Boru prilikom prvog radnog dana, kako je na odlazak iz porodičnog doma reagovao moj otac. Sećam se da je pre polaska, u čuvenoj aleksinačkoj prodavnici „Bekoˮ, otac podigao kredit i kupio mi garderobu poznate marke „Li Kuperˮ kako bih u pristojnoj odeći otišao na prvi posao. Moje nove kolege objasnile su mi da je svaki otac ponosan na svog sina kada uspe, ali malo i nostalgičan jer, zaposlenjem sin postaje čovek koji izlazi iz njegove zaštite.
