Zakoni u dovoljnoj meri štite ćirilično pismo, ali u praksi imaju malo efekta jer ne mogu da utiču na mnoge sfere u kojima dominira latinica, smatraju stručnjaci iz Paraćina
Projekat pomaže Ministarstvo kulture i informisanja, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2020. godinu
Opravdana tvrdnja da je latinično pismo u Srbiji postalo znatno dominantnije sa sobom uvek donosi i pitanje da li je ćirilica ugrožena i ako jeste, kako je zaštititi? Mogućnost jednog naroda da poseduje i sopstvenu abecedu i sopstvenu azbuku veoma je retka, ne samo u modernom svetu, već kroz čitavu istoriju ljudskog društva. Kao takvu, neophodno ju je sačuvati i održati balans između oba pisma.
Stručnjaci i oni zahvaljujući kojima ljudi u Srbiji poznaju dva pisma, učitelji, ukazuju da je fenomen digrafije u našoj zemlji kao izuzetno pozitivan, ali nešto o čemu se malo govori.
“Mi treba da budemo ponosni što smo u mogućnosti da koristimo ravnopravno dva pisma. Naš narod ima privilegiju da se koristi gotovo savršenim pismom. Naši učenici usvajaju sve simbole neophodne za čitanje i pisanje vrlo lako i brzo. Ali važnosti i lepote toga najčešće nismo svesni”, upozorava Vesna Milojković Milosavljević, učiteljica škole “Branko Krsmanović” u Rataru.
Kada ljudi ne shvataju važnost negovanja i jednog i drugog pisma, kažu sagovornici, oni počinju da koriste ono koje ih u većoj meri okružuje. Tako, postepeno jedno preuzima primat nad drugim. Učiteljica Milojković Milosavljević smatra medije najodgovornijim za dominaciju latinice..
“Ni jedno pismo ne može da ugrozi drugo sve dok se u medijima ne forsira upotreba samo jednog”
Violeta Živković, učiteljica u OŠ “Stevan Jakovljević” i potpredsednica Saveza učitelja Republike Srbije, ukazuje da postoji još nekoliko razloga za neravnopravnu upotrebu oba pisma u svakodnevnoj komunikaciji.
„Latinica opasno ugrožava ćirilicu i to se vidi na svakom koraku: reklame, posteri, štampanje knjiga, izlozi radnji, nazivi preduzeća, televizija… Osim RTS-a sve druge nacionalne televizije isključivo koriste latinicu. Verovatno je to dodvoravanje svetu, da lakše razume i da proizvod ima bolju prohodnost van Srbije.“
Istovremeno se ćirilično pismo uzima zdravo za gotovo, dok se, prema rečima Vesne Milojković Milosavljević, sve novine i promene usvajaju po nekom automatizmu i nekritički, te je latinica gotovo neosetno postala sveprisutna.
Ona smatra da zbog toga zakonske odredbe koje bi zaštitile ćirilicu imaju malo efekta. Sa njom je saglasna i njena koleginica Violeta Živković.
„Ćirilica je propisana kao obavezna u svim državnim ustanovama, ali se komercijalno više eksploatiše latinica tako da je više ljudi i koristi. Trebalo bi da sve nacionalne televizije koriste ćirilicu, da nazivi radnji i preduzeća budu istaknuta ćirilicom (ili na oba pisma).“
Magistar filoloških nauka i profesor srpskog jezika i književnosti Zorica Ivanović takođe je stava da je sa zakonske strane ćirilica dovoljno zaštićena.
„Problem je samo što se on ne sprovodi u praksi. Dovoljno je samo prošetati bilo kojim gradom u Srbiji i videćete da je vrlo malo reklama, natpisa na radnjama i prodavnicama napisano ćirilicom. Na ulazu u Paraćin nalazi se etno selo, pretpostavljam podignuto da pokaže lepotu srpskog načina stanovanja i hrane. Velika svetleća reklama, okrenuta ka auto-putu, ispisana je latinicom!“
Dakle, da bi se povećala upotreba ćirilice i shvatio njen značaj, neophodno je da postoji još neki mehanizam uticaja na javnost. Poslednjih godina se, zbog toga, pojačano govori o potrebi za očuvanjem ćiriličnog pisma. Mnoga udruženja organizuju tribine, sprovode različite akcije i obuke, sve je vise tekstova u medijima o ovom problemu, ali je većina ovih stvari na dobrovoljnoj bazi i individualnom nivou.
“Postoje zato entuzijasti koji svojim aktivnostima pokreću ostale da rade na očuvanju ćiriličnog pisma i srpskog jezika uopšte. Oni organizuju akcije i projekte u kojima se uključuju najčešće deca školskog uzrasta i njihovi nastavnici, a koji imaju za cilj očuvanje naše tradicije”, navodi Vesna Milojković Milosavljević.
Utisak je da je najbolji mehanizam očuvanja ćirilice edukacija dece i mladih o razlozima za korišćenje ovog pisma i njegovom istorijskom značaju, ali i o bogatstvu upotrebe i latinice. Ovakav pristup ne može dovesti do trenutnih promena, ali se uz pomoć njega može u godinama koje dolaze napraviti kvalitetniji balans između dva pisma, čiji odnos u srpskom jeziku ne bi trebalo da bude rivalski, već harmoničan, jer je upravo on ono što naš jezik čini posebnim u čitavom svetu.