“Ljubav je večita inspiracija za umetnike”
Projekat pomaže Opština Paraćin, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2020. godinu
Ljudi često imaju običaj da kažu da se umetnik ne može postati već da se on rađa. Međutim, okruženje može mnogo da pomogne da se jedna umetnička duša razvije i usmeri na stvaralaštvo. Takva je priča Olge Mančić Ružić, poznatije pod umetničkim imenom Lodika. Ona je rođena u Prokuplju u velikoj porodici umetnika, književnika, glumaca i pevača.
Živela je na periferiji grada, okružena prirodom. Takvo okruženje bilo je inspirativno, pa su u njemu i izrečeni prvi stihovi nastali kraj potoka, koji je delio dvorište kuće i livadu.
“Žuti cvetići pored te bistre vode fascinantno su mi izgledali da sam naglas, skoro pevanjem dočaravala taj moj usklik radosti. Ako bi me neko i slušao, nije obraćao pažnju, jer to sam bila ja i to je bila moja poezija, a da nisam ni znala šta to znači takva moja priroda. Kasnije, kad sam savladala slova, zapisivala sam o travkama, cvetićima, mami i tati, a sa ulaskom u pubertet, boga mi prave tugovanke i o nesrećnim ljubavima.” – iskreno započinje Lodika.
Kaže da se rodila sa darom za pisanje, ali da je u njenoj karijeri značajnu ulogu imala njena sestra od strica koja ju je sa 14 godina povela na jedan književni skup.
“Povela me je da dočekamo goste pisce, tada upoznjem Petra Gudelja, bio je urednik neke izdvačke kuće, a na čitankama za osnovnu školu bilo je njegovo ime. Zanemela sam.. Bila su tu poznata imena, ja sakrila svoje pesmice iz straha da nisu dobre, znajući pred kime stojim.”
Kada je prestalo da je bude sramota, počela je da objavljuje. Skromno kaže da nije mnogo objavila, mada se za devet zbirki poezije ne može nikako reći da je malo.
“Prve dve ’’Zeleni okovi’’ i ’’Pismo prijatelju’’ mi je objavila Niška Prosveta. Rukopis je dugo stajao prvo u štampariji Vuk Karadžić, pa sam odlučila da ga prebacim u Prosvetu. I tu jedno dve godine stajala.”’
Ove knjige na kraju su objavljne 1989. i 1991. godine. Već dve godine kasnije objavljuje zbirku “Na raskršću”, godinu zatim “Mesečinu u kolibi” i “Kad prođe sve”. Zarim se ređaju “Azbuka vremena iz 1997., “Elegija duše” iz 2003., “Mostovi Duše iz 2001. i “Vreme neispavano” koju je objavila prošle godine.
Za vreme svog stvaralštva Lodika je osvojila veliki broj nagrada i priznanja, postala član Udruženja knjuževnika Srbije i mnogih drugih asocijacija. Svoja dela promovisala je po čitavoj Srbiji, a gostovala je i na mnogim promocijama svojih kolega, knjižvnim večerima, pesničkim maratonima i susretima.
“Što se tiče posebnih nastupa, to su nastupi gde su ciljne grupe bila deca. To je događaj! Akcija ’’U poseti napuštenim školama’’ jednom u Topličkom okrugu, mesto Kruševica, jednom u Jablaničkom okrugu, tada sa pokojnim Dobricom Erićem, a beše i Nedeljko Popadić, Minja Ilijeva, Rusomir Arsić… To je zaista nešto posebno, čarobno…”
Kaže da joj je glavni cilj da svojim pisanjem i svojim stilom stvori interakciju sa publikom dok čita ili sluša. Najponosnija je na svoju prvu knjigu, “Pismo prijatelju” jer ona predstavlja uvertiru za sve ostale.
“Kao prvo dete, prvenac, svu decu volite, ali prvo je prva radost. Nezaboravan osećaj. “
Teme koje one obrađuje u svojim pesmama, kaže, široke su koliko i sam život. U njemu nalazi i svetlost i tamu koju prenosi na papir onako kako doživljava. Pa ipak, jedna stvar čini poseban deo njene inspiracije.
“Ljubav kao osnov života je na prvom mestu. Ona je u čovekovoj prirodi prisutna, ali je i iznad prirode. Ona pripada Božanstvu i kao takva večita je inspiracija za umetnike, slikare, muzičare, pesnike… Ona pripada duhovnoj sveri. Dok ona platonska, mnogo jače deluje na većinu pesnika, zato što smo telesni, zato što nam je potrebno katkad i da patimo…”
Svoju ljubav pronašla je u haiku pesniku Dušanu Ružiću sa kojim je u braku. Oni se, pored pisanja bave i slikarstvom i ikonopisom, ali i ribolovim i skupljanjem lekovitih bilja.
“Planiramo zajedničku izložbu, to jest, da uradimo dvadesetak slika, da uradimo i nekoliko ikona. Već smo pri crkvi uradili po jednu ikonu i poklonili crkvi. Naravno pomažemo jedno drugome, i u slikarstvu i u pesmama, prožimamo se i dosta smo potpora jedno drugom, naročito kad je u pitanju ribolov i branje lekovitih biljaka. Skoro smo bili na Rtnju, po poznate rtanjske čajeve..”
ZBOG TEBE
Zbog tebe palim noć i Mesec žut
Da te vatre obasjaju, i žar ožari
Tvoje lice da ljubim, držim u skut
Da goriš kao vosak sveće kad se pali
Zbog tebe na rukama sunce nosim
U hladnoj noći da te greje, žari
Zbog tebe srcu ištem, prosim
Ljubav tu čarobnu što me kali
Zbog tebe vino crno pijem, i molim
Sve muze, da počnemo tamo gde smo stali
Stišavam srce jer te ludo volim
Danju i noću tvoja mi svetlost fali
Da prekrijem mrak u osami
Požuri, od iste iskre smo postali…
Olga Mančić Ružić Lodika
U planu je, najavljuje Lodika, da objavi jubilarnu desetu zbirku poezije. I za pripremu zbirke i za slikanje joj je potrebno vreme, te je ona u izolaciji usled situacije sa virusom korone našla i nešto pozitivno.
“Mnoge važne stvari odradili smo tokom ove izolacije, zbog kovida. Kao što napomenuh, ikone koje smo oslikavali na dasci. Ja sam uradila Bogorodicu Dečansku, naravno uz pomoć i savete profesionalnih ikonopisaca, akademskih slikara, i taj rad i pristup me je celu ispunjavao, a usput sam prikupljala i radove za Zbornik.”