Prva pobeda nad turskom vojskom u Prvom srpskom ustanku izrodila je dve legendarne priče na prostoru Pomoravlja
Projekat pomaže Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, po Konkursu proizvodnje medijskih sadržaja koji promovišu i afirmišu teme iz oblasti KULTURE za 2022.godinu
Na prostoru Pomoravlja, tačnije, Paraćina i Ćuprije, na leto 1805. godine, odvila se jedna od najznačajnijih bitaka, koja je zapravo predstavljala prvu pobedu ustanika nad zvaničnom turskom vojskom. Bitka je predstavljala primer taktičke genijalnosti, ali i neverovatnog spleta okolnosti i odvažnosti jednog pisara u Karađorđevoj vojsci. Sama priča u vezi sa bitkom na Ivankovcu može se podeliti na dva čina: sam Boj i epilog u režiji Steve Pisara.
Tok bitke
Nakon ubistva dahija beogradski paša postaje Hafiz paša, koji je do tada bio bio stacioniran u Nišu. Krajem jula 1805. godine on se iz Niša uputio ka Beogradu sa oko 15000 svojih vojnika. Ustanici su planirali da spreče da se on domogne Beograda te su formirali dve grupe, jednu koju je predvodio Karađorđe sa oko 4000 ustanika i koja je bila pozicionirana na kod Gilja u Jagodini, i drugu koju su predvodili Petar Dobrnjac i Milenko Stojković, sa upola manje vojnika, koji su bili postavljeni na Ivankovcu.
Saznavši za ovo, Hafiz paša je odlučio da pokuša da probije ustaničku vojsku kod Ivankovca jer je tamo bilo stacionirano manje ljudi, a i želeo je da izbegne Šumadiju u kojoj je bilo mnogo ustanika po selima. Međutim, zahvaljujući vojnoj dosetljivosti Stojkovića i Dobrnjca i dobro iskopanim šančevima kod Ivankovca, ustanici su uspeli da održe odstupnicu do dolaska Karađorđa, nakon čega su oterali tursku vojsku prema Paraćinu. Tamo je ova priča dobila svog nastavak i novog, do tada nepoznatog junaka.
Nastavak bitke i uloga Steve Pisara
Nakon Boja na Ivankovcu Turci su postavili kamp nedaleko od mesta na kojem se danas nalazi EPS u Paraćinu, dok su se ustanici pozicionirali na Karađorđevom, odnosno, Turskom brdu, kako se tada zvalo. Među ljudima koji su bili ovde bio je i izvesni pisar Steva.
Dok su noću ustanici odmarali, sa brda na kojem su se nalazili veoma lepo se video Turski kamp. Petar Jokić je u svom svedočenju opisao kako je pašin konak bio ceo osvetljen i da se iz njega čula muzika.
Steva Pisar se, prema legendi i zapisima, te večeri napio i počeo da zagleda topove koji su bili postavljeni kod šančeva, nakon čega je otpočeo, ispostaviće se, presudni razgovor za budućnost Srbije, sa Karađorđem. Petar Jokić ga je ovako opisao:
“Čuješ. Gospodaru, da izbacim jedan top na Turke?”
“Ostavi se sprdnje, boga ti!” uzvrati Karađorđe
“Molim te, Gospodaru, samo da pogodim u onaj konak”
“Zar da ubiješ Pašu”? nastavi Karađorđe
“Pa da ga ubijem, ja” prihvati Steva.
“Ha, ha, ha; nemoj, bolan, ostaće mu deva sirota…”
“Baš ako će”, reče Steva, “nego mi dopusti, sreće ti.”
“Odlazi” odbrusi Karađorđe, dajući do znanja da mu vise nije do sale.
“Gospodaru”, umeša se Katić, “Čovek te zakle u sreću. Podaj mu, Ako niše ne učini, bar će Turke uznemiriti.”
“E, pa udri kad si toliko navalio!”
Steva Pisar je napunio top, nanišanio i ispalio ka kampu. Đule je pogodilo upravo ono mesto koje je najviše svetlelo, a odmah nakon muzika i vreva zamreše u kampu. Iako je Steva mislio da je na mestu ubio pašu, to nije bilo sasvim tačno. Ipak, jeste ga pogodio u nogu, što je za posledicu imalo demoralizaciju Turaka, predaju i povlačenje. Hafiz Paša je nekoliko dana kasnije umro u Nišu od posledica ranjavanja. Svojim hicem, Steva je stavio tačku na prvu pobedu srpskog naroda u Prvom srpskom ustanku.
Ko je bio Steva Pisar?
Priča o Stevi Pisaru je jedna od legendi Pomoravlja, a kao i kada je reč o svakoj legendi, i u ovom slučaju postoji veoma malo istorijski proverenih i pouzdanih podataka.
Zna se da je bio jedan od šestorice sekretara koji su služili Karađorđa za vreme Prvog srpskog ustanka. Njihov zadatak je bio da pišu i čitaju sva dokumenta koja su stizala do vožda. Iz ovoga se može zaključiti da je on bio učen čovek, jedan od retkih pismenih u s početka 19. veka u porobljenoj Srbiji.
Njegovo prezime je takođe nepoznanica. Iako se u mnogim zapisima novijeg doba pominje kao Stevan Stevanović, postoje i predanja i zapisi koji tvrde da se prezivao Jevtić ili Filipović
„Po onome što sam ja mogao da nađem, niko ne kaže ko je taj, jer nisu sačuvani delovodni protokoli. Taj Steva Pisar je najverovatnije Stevan Jevtić, jer je sa tim imenom postojao jedan čovek u spisima“ – izjavio je Đorđe Petrović, književnik koji je pisao o Karađorđevom brdu i Stevi Pisaru.
Stevino poreklo, prezime, godine rođenja i smrti zaboravljeni su i verovatno nikada neće biti poznati. Ipak, jedan njegov čin, 1805. godine, na Karađorđevom brdu kraj Paraćina ostaće zapamćen. Ovu priču sačuvao je i zapisao pedeset godina kasnije Petar Jokić, jedan od najbližih Karađorđevih saradnika.
O njegovom životu nakon ovog trenutka ne zna se ništa, a da nije bilo ovog čina, i on bi, kao i mnogi ljudi tog doba izbledeo i nestao sa istorijom. Međutim, hrabrost potpomognuta vinom, da pita Karađorđa da mu dozvoli da opali, i luda sreća, da neobučen i alkoholisan pogodi metu, omogućile su mu da ostane upamćen.
Da se ovaj događaj ne bi zaboravio u selu Ivankovac je podignut spomenik i spomen park pod nazivom “Šančevi”, dok na Karađorđevom brdu u Paraćinu postoji spomenik Stevi Pisaru, dok jedan viteški red nosi njegovo ime.
