Projekat pomaže Ministarstvo informisanja i telekomunikacije, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2024. godinu

U prethodnom tekstu serijala “Između reči i značenja” koji se bavi problemom rodno osetljivog govora u srpskom jeziku, izložili smo i objasnili neke od argumenata SPC, koja se protivi uvođenjem ovih novina u zakon. Njih nam je, iz perspektive stručnjaka objasnio i analizirao teolog, prof. dr Nenad Mijalković, sa Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija u Nišu. Tekst koji sledi predstavlja dužu verziju intervjua, bez skraćenja ili parafraziranja.

Kakav je stav hrišćanstva po pitanju roda i da li postoje suštinske razlike između muškaraca i žena koje se mogu smatrati diskriminatornim? Da li postoje razlike u Rimokatoličkoj i Pravoslavnoj crkvi po ovom pitanju?

Za hrišćanstvo porodica predstavlja osnovnu ćeliju društva, pa čak i „crkvu u malom“, te Crkva ne može odustati od svog vekovnog identiteta i svih vrednosti koje porodica nosi. Prema učenju Pravoslavne crkve, brak je jedinstvo ili zajednica dve ličnosti različitog pola, predviđena za ceo život. Brak je Sveta tajna i, kao takav, neodvojiv od liturgijske zajednice, što znači da oni koji stupaju u brak više nisu dvoje, već jedno telo, sjedinjeno sa Hristom.

Danas, kriza institucije braka u savremenom društvu, uključujući i naše, povezana je sa otuđenjem od Svete tajne braka u duhovnom životu hrišćanskih Crkava. Brak se lišava svog suštinskog sadržaja kao Svete tajne i svodi na formalnu ratifikaciju ili „sakramentalni“ blagoslov prirodnog i društvenog sjedinjenja dve osobe suprotnog pola. Sveta tajna više ne predstavlja dar slobode od prirodne nužnosti, mogućnost za lično opštenje i učestvovanje u crkvenoj punoći života, već gubi svoju asketsku potvrdu istine i jedinstvenosti ličnosti. Ovo razdvajanje braka od Svete tajne posebno se ogleda u otuđenju braka od Evharistije (Liturgije).

Evharistijsko sabranje, koje je punoća Tela Crkve, više ne prima one koji pristupaju Svetoj tajni braka i ne uključuje ih u život zajednice. Umesto toga, sveštenik postaje taj koji individualno (različitim bračnim parovima) daruje blagodat u uzastopnim obredima tokom istog dana u istoj Crkvi. Crkva daruje Svetu tajnu braka samo onima koji žele da preobrate prirodnu polnu vezu u asketizam slobode i ljubavno samoporicanje, kao i u učestvovanje u najvišoj slobodi istinskog života. Ono što čini brak Svetom tajnom nije nužno niz posebnih vidljivih gestova koje izvršava sveštenik. Crkva kao tajanstvena zajednica Boga i Njegovog naroda jeste sama po sebi Sveta tajna, tajinstvo spasenja. Mnoge zabune i nesporazumi u našoj savremenoj pravoslavnoj praksi mogli bi biti otklonjeni kada bi se obnovila prvobitna veza između braka i Evharistije.

Teorijski, pravoslavno bogoslovlje svetih tajni, kako je sačuvano u crkvenim knjigama, potvrđuje ovu povezanost, potvrđujući da je sveštenik „vršilac“ Svete tajne braka, kao što je i savršitelj Svete Evharistije, i tako Pravoslavna crkva uključuje brak u večno tajinstvo, gde se brišu granice između zemlje i neba i gde ljudska odluka i delovanje dobijaju dimenziju večnosti.

Rimokatolička crkva, pod uticajem srednjovekovne zapadne teologije, braku pristupa kao „ugovoru“ između muža i žene, gde je sveštenik samo svedok; brak se raskida smrću jednog od supružnika, jer se smatra zemaljskim delom koje se odnosi samo na „telo“, nedostojno da uđe u Carstvo Božje. Postavlja se pitanje: da li se tako poiman brak još uvek može smatrati Svetom tajnom? Ipak, paradoksalno, Rimokatolička crkva je zadržala starohrišćansko predanje u svom liturgijskom poretku: brak između dvoje rimokatolika sklapa se tokom Mise (Liturgije).

U narednim pasusima analiziraćemo pojedine stihove iz Biblije koji svedoče o Svetoj tajni braka. Biblija predstavlja brak kao sveto i doživotno partnerstvo, sa nekoliko ključnih aspekata. U Knjizi Postanja, brak se pojavljuje kao Božja promisao, gde stoji: „[…] čovek će ostaviti svoga oca i majku i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo“ (Post. 2, 24). Ovaj stih ukazuje na jedinstvo i neraskidivost braka kao Božje volje za čoveka i ženu. Brak je zamišljen kao prirodna i duhovna veza između dva pola koji se u braku dopunjuju. Biblijsko svedočanstvo takođe naglašava važnost plodnosti tj. razmnožavanja u braku. U Knjizi Postanja Bog blagosilja prve ljude rečima: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju“ (Post. 1, 28). Brak je, po Bibliji, kontekst u kome se rađa i podiže potomstvo, što je važan aspekt bračne zajednice.

U Jevanđeljima po Mateju i Marku Isus Hristos ponavlja učenje iz Knjige Postanja da je Bog stvorio muškarca i ženu, i da je brak neraskidiv. „ […] Niste li čitali da je njih Tvorac od početka stvorio muško i žensko? I rekao: Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. Tako da nisu više dvoje, nego jedno telo; a što je Bog sastavio čovek neka ne rastavlja“ (Mt. 19, 4-6; up. Mk. 10, 6-9). Ovde Isus podvlači važnost jedinstva i vernosti u braku, naglašavajući da je brak Božji dar i da ljudi ne bi trebalo da ga raskidaju. Isus ukazuje na brak kao na odraz Božjeg promisla za čoveka. Brak je kao Božji dar, stvoren da bi ljudi živeli u ljubavi i jedinstvu, i da bi se razmnožavali u okviru te zajednice. A razvod je dozvoljen samo u izuzetnim slučajevima preljube, ali se na brak gleda kao na svetu obavezu koja treba da traje do smrti. I Hristos dodatno pojašnjava stav o razvodu, dozvoljavajući razvod samo u slučaju preljube: „A ja vam kažem: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu; i ko se oženi otpuštenicom, čini preljubu“ (Mt. 19, 9). Isus Hristos ovim poučava da je brak svet i neraskidiv, ali ostavlja mogućnost razvoda u slučajevima neverstva. Ovaj Hristov stav je bio radikalan u odnosu na tadašnje jevrejske običaje, gde je razvod bio lakše dostupan. Isus Hristos takođe uči da, iako je brak vredan i svet, nije svako pozvan na brak. U Mateju 19, 12, On govori o onima koji se odlučuju da ostanu neudati radi Božjeg carstva, ukazujući da postoje različiti pozivi u životu. Na osnovu rečenog, Hristos ističe da je brak svet, neraskidiv i odraz Božjeg plana za čoveka.

Apostol Pavle je u svojim poslanicama detaljno pisao o braku i odnosu između muža i žene, naglašavajući međusobnu ljubav, poštovanje i uzajamno služenje. Apostol Pavle podvlači da je u bračnoj zajednici bitno uzajamno poštovanje. Tako, poziva žene da poštuju svoje muževe, ali u kontekstu međusobnog poštovanja i ljubavi. U Poslanici Efescima apostol Pavle kaže: „Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu. Jer muž je glava ženi kao što je Hristos glava Crkvi, i On je spasitelj tela“ (Ef. 5, 22-23). Ovaj stih često izaziva kontroverze, ali u Pavlovom učenju, „pokornost“ ne znači superiornost ili dominaciju muža nad ženom, već ukazuje na hijerarhijski poredak ljubavi i odgovornosti u braku. Apostol Pavle naglašava da muž treba da voli svoju ženu kao što Hristos voli Crkvu, što je primer žrtvene i nesebične ljubavi, dok žena uzvraća poštovanjem.

Dalje, apostol Pavle u Poslanici Efescima ističe i povezuje ideju odnosa muža i žene sa ljubavlju i poštovanjem, odnosno relacijom ljubavi i samopožrtvovanja. Ističe da muškarci treba da vole svoje žene kao što je Hristos voleo Crkvu i sebe dao za nju. Ovaj odnos je zasnovan na žrtvenoj ljubavi, poštovanju i međusobnom služenju. Žene se pozivaju da poštuju svoje muževe, čime se ističe uzajamno uvažavanje i sklad. „Muževi, volite svoje žene kao što je i Hristos zavole Crkvu i sebe predao za nju (Ef. 5, 25). Zatim, „Tako su dužni i muževi da vole svoje žene kao svoja tela; jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli“ (Ef. 5, 28). Ovde Pavle ističe ljubav kao centralni princip braka, gde muževi treba da vole svoje žene samopožrtvovano i bezuslovno, kao što je Hristos voleo Crkvu.

Apostol Pavle tretira brak kao odnos Hristove ljubavi prema Crkvi. Brak se poredi sa odnosom Hrista i Crkve, gde je Hristos mladoženja, a Crkva nevesta (Ef. 5, 31-32). Ovo simbolizuje duboku vezu između muža i žene kao duhovnu zajednicu, gde je Hristos centar te zajednice. Kao zaključak i pojavu jedinstva muža i žene apostol Pavle navodi i ponavlja starozavetni stih iz knjige Postanja: „Toga radi ostaviće čovek oca svojega i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo“ (Ef. 5, 31). Ovde Pavle naglašava jedinstvo muža i žene u braku, ukazujući da su oni jedno telo i da su njihove sudbine i životi međusobno povezani.

U Prvoj poslanici Korinćanima apostol Pavle govori o uzajamnim bračnim dužnostima i fizičkoj bliskosti između muža i žene: „Muž neka ukazuje ženi dužnu ljubav, tako i žena mužu. Žena nije gospodar od svoga tela, nego muž; tako i muž nije gospodar svoga tela, nego žena“ (1Kor. 7, 3-4). Ovaj pasus ističe uzajamnu odgovornost i jednakost u bračnom odnosu, gde oba partnera treba da se brinu jedno za drugo i budu uzajamno posvećeni. Dalje u Prvoj poslanici Korinćanima (up. 1Kor. 7, 32-34), apostol Pavle pokazuje zabrinutost za razvoj duhovnog života i pravi razliku između bračnog i nebračnog života, ukazujući da brak donosi odgovornosti koje mogu odvratiti pažnju od potpune posvećenosti Bogu. On savetuje da oni koji se odluče na brak treba da se trude da uravnoteže svoje bračne dužnosti sa duhovnim životom.

Odnos muža i žene, prema učenju apostola Pavla, zasnovan na međusobnoj ljubavi, poštovanju, uzajamnom služenju i jedinstvu. Muževi treba da vole svoje žene kao što Hristos voli Crkvu, dok žene treba da poštuju svoje muževe, stvarajući harmoničan odnos koji odražava Božji plan za brak. Sveti apostol Pavle naziva brak „tajnom velikom“ (up. Ef. 5, 32) zato što čovek u braku zadovoljava krajnju svrhu za koju je stvoren – preko Svete tajne on ulazi u Carstvo večnoga života. Nazivajući brak „tajnom“, apostol Pavle potvrđuje da brak ima svoje mesto u večnom Carstvu. Muž postaje jedno biće, jedna plot sa svojom ženom, kao što je i Sin Božji prestao da bude samo Bog i postao takođe i čovek, da bi zajednica Njegovog naroda takođe mogla postati Njegovo Telo. Na ovom shvatanju Crkva temelji svoje učenje o bračnoj sajednosušnosti – o tome da je bračni par pred Gospodom jedno biće sa dve prirode. Brak je određen kao jedinstvo dveju osoba u jednom biću, jednoj suštini.

Analizirajući ideju braka iz biblijske perspektive možemo da zaključimo da ne postoje nikakvi elementi koji na bilo koji način mogu da diskriminišu muškarca i ženu, a još manje da su ugrožena njihova ljudska prava u današnjem smislu reči.

Hrišćanstvo, kako u Pravoslavlju tako i u Rimokatolicizmu, priznaje jednakost dostojanstva muškaraca i žena, s obzirom na to da su oboje stvoreni po Božijem liku (up. Post. 1, 27). Međutim, u tradicionalnom hrišćanskom učenju postoje razlike u ulogama koje muškarci i žene igraju u društvu i Crkvi. I jedna i druga crkva naglašavaju komplementarnost polova, što znači da muškarci i žene imaju različite ali uzajamno dopunjujuće uloge. Pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva dele sličan stav po pitanju očuvanja tradicionalnih rodnih uloga, ali mogu postojati suptilne razlike u teološkom tumačenju i praksi. Na primer, u Rimokatoličkoj crkvi je istaknut stav da samo muškarci mogu biti sveštenici, dok u Pravoslavnoj crkvi ovaj aspekt nije toliko naglašen, ali je takođe prisutan. Stavovi koji insistiraju na različitim ulogama muškaraca i žena u društvu mogu biti shvaćeni kao diskriminatorni u modernom kontekstu, ali unutar hrišćanskog okvira, ove razlike se vide kao prirodne i Bogom određene. Znači, suštinske razlike između muškarca i žene ne postoje, već samo funkcionalne u okviru službi u Crkvi na koje smo svi pozvani.

U tradicionalnom hrišćanskom učenju, razlike u ulogama muškaraca i žena ne podrazumevaju bilo kakav oblik manje vrednosti ili neravnopravnosti. Naprotiv, ove razlike se posmatraju kao odraz duboke i Bogom određene usklađenosti, gde oba pola imaju svoj jedinstveni doprinos u porodici, Crkvi i društvu. U ovom kontekstu, bračni savez je posmatran kao odraz odnosa Hrista i Crkve, a uloge muža i žene u braku kao simbol žrtvene ljubavi i predanosti koju Hristos ima prema svojoj Crkvi. Crkveno učenje o braku, dakle, nije zasnovano na ideji superiornosti jednog pola nad drugim, već na međusobnoj saglasnosti i uzajamnom poštovanju. Muškarci i žene su stvoreni po liku Božjem, i svaki od njih ima svoj jedinstveni poziv u okviru crkvene zajednice. Ovaj poziv nije ograničen samo na bračni savez, već se proteže i na druge oblike služenja u Crkvi i društvu.

Međutim, savremeno društvo često dovodi u pitanje ove tradicionalne uloge, naročito u kontekstu borbe za rodnu ravnopravnost i prava žena. Savremena društvena teorija naglašava potrebu za većom jednakošću u svim aspektima života, uključujući i Crkvu. Tako se u nekim teološkim krugovima postavlja pitanje da li je neophodno preispitati tradicionalne uloge muškaraca i žena, naročito u svetlu novih društvenih izazova i zahteva. Sa druge strane, Crkva se suočava sa dilemom kako da očuva svoju vekovnu tradiciju i duhovni identitet, a da pritom bude otvorena za dijalog sa savremenim društvenim tokovima. Uprkos ovim izazovima, Crkva ostaje verna svom učenju da je porodica, kao zajednica muža, žene i dece, osnovna ćelija društva i neraskidiva od crkvenog života.

Zbog čega je za Crkvu važno čuvanje tradicije i jezika jednog naroda?

Uloga Crkve u očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda je duboko ukorenjena u njenoj istorijskoj i duhovnoj misiji. Kako je patrijarh srpski Porfirije istakao u svojoj Vaskršnjoj poslanici 2023. godine, crkvene vrednosti, posebno jevanđelske, predstavljaju temelj na kojem se grade narodna prosveta i kultura. Ovaj apel naglašava važnost povezivanja duhovnog i kulturnog života jednog naroda, u ovom slučaju srpskog, sa čuvanjem sopstvenog jezika i pisma — srpskog jezika i ćirilice. Tradicija u Crkvi nije samo puko prenošenje verskih obreda i učenja, već uključuje i očuvanje jezika kao ključnog sredstva komunikacije sa Bogom i među vernicima. Srpska pravoslavna Crkva, kao jedan od stubova srpskog identiteta, igra važnu ulogu u čuvanju kulturnih elemenata koji definišu narod, naročito u periodima istorijskih izazova, kao što su ratovi, migracije, globalizacija i sekularizacija.

Čuvanje jezika nije samo pitanje kulture, već i vere, jer jezik omogućava prenošenje teoloških učenja i molitvi, koje su nerazdvojne od duhovnog života jedne zajednice. Ćirilica, kao pismo srpskog naroda, takođe ima poseban značaj u očuvanju kulturnog nasleđa i nacionalnog identiteta. Za Crkvu, ovaj identitet je neodvojiv od duhovnog života, jer ona ne samo da povezuje narod sa njegovim korenima, već i prenosi moralne i duhovne vrednosti kroz generacije. Crkva, stoga, nije samo religijska ustanova, već i čuvar istorije, jezika i kulture. U vremenu promena, ona često funkcioniše kao faktor stabilnosti, pružajući oslonac zajednici u nastojanju da sačuva svoj identitet u svetu koji je sklon brzim promena.

Da li možete da objasnite stav Srpske pravoslavne crkve (SPC) o tome zbog čega je protiv uvođenja rodno osetljivog jezika, odnosno, izmene jezičkih normi u celini?

Srpska pravoslavna crkva (SPC) nije objavila zvanični dokument koji bi se direktno bavio pitanjem jezičke ravnopravnosti. Ova tema je relativno nova, i uglavnom je rezultat savremenih pokreta za rodnu ravnopravnost, koji su se pojavili širom sveta, naročito pod uticajem feminističkih ideja. Jezička ravnopravnost kao koncept, prema tome, izaziva određene rasprave u kontekstu kako jezik treba da odražava jednakost između polova.

Međutim, SPC ima tradicionalni pristup prema ovakvim pitanjima. Prema stavovima pojedinih crkvenih zvaničnika i javnim izjavama, Crkva smatra da svaki jezik razvija svoje prirodne karakteristike kroz istoriju i kulturne uticaje, te da nema potrebe za nametanjem novih, veštački stvorenih reči ili gramatičkih promena. Ova pozicija proizilazi iz dubokog verovanja u važnost tradicije i kontinuiteta, posebno kada je u pitanju čuvanje hrišćanskih vrednosti.

Za analizu ove tematike, hrišćanski stavovi o braku su ključni za razumevanje ovog pristupa. Brak, prema učenju Crkve, predstavlja jedinstvo muškarca i žene, i ovaj koncept se prenosi kroz bogoslužbeni jezik, koji odražava božansko stvaranje muškog i ženskog kao dva usklađena dela Božjeg proviđenja. Prevodi Biblije ponekad razlikuju izraze poput „čoveka“ i „čovečice“, ali osnovna ideja je da jezik odražava versko i moralno učenje.

Srpska pravoslavna crkva kroz izjave pojedinaca i medijske izveštaje, zauzima stav da uvođenje rodno osetljivog jezika predstavlja veštačku i nepotrebnu intervenciju u prirodni razvoj srpskog jezika. Takav stav naglašava da jezik, osim što služi kao sredstvo komunikacije, predstavlja i kulturni i duhovni temelj, te da ga ne treba menjati bez dubokog razmatranja mogućih posledica po tradiciju i vrednosti naroda. Iz tog razloga, svaka značajnija promena jezičkih normi, poput uvođenja novih termina i oblika za rodno osetljivi jezik, po njima predstavlja opasnost za stabilnost tradicionalnog načina života i izražavanja. Navešćemo reči patrijarha srpskog Porfirija iz Vaskršnje poslanice (2023. g.) gde kaže: „Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života. Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države“.

Rimokatolička crkva ima nekoliko dokumenata koji se bave pitanjem rodne ravnopravnosti i dostojanstva muškaraca i žena. Najznačajniji dokument koji se bavi ovom temom je „Letter to Women“ (Pismo ženama) koje je papa Jovan Pavle II objavio 1995. godine u kontekstu Četvrte svetske konferencije Ujedinjenih nacija o ženama u Pekingu. U ovom pismu, on naglašava dostojanstvo i važnost žena u društvu i unutar Crkve, pozivajući na veću ulogu žena, ali istovremeno potvrđuje komplementarnost polova, što znači da muškarci i žene imaju različite uloge, ali jednako dostojanstvo. Još jedan važan dokument je „Mulieris Dignitatem“ (Dostojanstvo žene) koji je takođe napisao papa Jovan Pavle II 1988. godine. Ovaj apostolski dokument objašnjava teološku perspektivu na žene, njihovu ulogu u Crkvi i društvu, i naglašava važnost žena u svetu kao majki, supruga, ali i u javnom životu.

Pored ovih tekstova, Rimokatolička crkva se protivi određenim aspektima moderne koncepcije rodne ravnopravnosti, posebno kada su u pitanju teorije roda koje odvajaju pol od biološkog identiteta. Dokument pod naslovom: „Maschio e femmina li creò: Per una via di dialogo sulla questione del gender nell‘educazione“, što u prevodu glasi: Muško i žensko ih stvori: Za jedan način (put) dijaloga o pitanju roda u obrazovanju. Ovaj dokument je objavila Kongregacija za katoličko obrazovanje 2019. godine i bavi se pitanjem rodnih teorija u kontekstu obrazovanja, izražavajući stavove Rimokatoličke crkve protiv koncepata koji odvajaju pol i rod kao zasebne kategorije. Dokument poziva na dijalog sa savremenim društvom, ali u isto vreme brani tradicionalno katoličko učenje o tome da su muškarci i žene stvoreni sa biološkim i dopunjavajućim razlikama, koje se ne mogu promeniti na osnovu ličnih osećanja ili društvenih konstrukcija. U njemu se kritikuje koncepcija roda kao društvenog konstrukta i brani se tradicionalno katoličko razumevanje pola kao biološke i Bogom date kategorije.

Dokumenti poput ovih priznaju jednakost u dostojanstvu muškaraca i žena, ali zadržavaju tradicionalno katoličko učenje o različitim ulogama koje polovi imaju u Crkvi i društvu.

Da li se insistiranje na jezičkim promenama i drugim društvenim fenomenima sa Zapada može ugroziti kultura, tradicija i vera SPC i njenih vernika i kako ovakve moderne promene utiču na verske zajednice?

Insistiranje na jezičkim promenama i prihvatanje društvenih fenomena koji dolaze sa Zapada, kao što je rodno osetljivi jezik, Srpska pravoslavna crkva (SPC) često posmatra kao pretnju za očuvanje kulture, tradicije i vere. U zajednicama koje se duboko oslanjaju na vekovne običaje i vrednosti, moderni trendovi mogu biti doživljeni kao faktori koji podrivaju osnovne stubove društva. Crkva smatra da ove promene, koje dolaze iz različitih društvenih pokreta sa Zapada, mogu da dovedu do udaljavanja od tradicionalnih vrednosti. Preispitivanje moralnih i duhovnih normi, koje su u temelju pravoslavne vere, po SPC može rezultirati gubitkom ne samo nacionalnog, već i verskog identiteta. Jezik, kao sredstvo prenošenja kulture, istorije i verovanja, od posebnog je značaja.

Kako primećujemo postaje neki opšti trend u svetu da se svi narodi čvrsto drže svoje kulture, jezika, nacionalne pripadnosti, jer na taj način istorijski dobijaju na svom identitetu. Istorijskim činjenicama potvrđuju svoj identitet. Ne bih mogao da govorim u ime SPC po ovim pitanjima, jer prosto nisam ovlašćen za tako nešto. Ali bih mogao da kažem nešto kao laik koji pripada Crkvi. Neminovno je da mi kao društvo iz godine u godinu prolazimo kroz određene promene. Promene se odvijaju kako na ličnom tako i na institucionalnom planu. To se prosto dešava po sili prirode i kao deo dinamike života. Ako bismo ove promene posmatrali u jednom institucijalnom, istorijskom, juridičkom smislu, kao nešto što nam se nameće od spoljnih faktora onda svakako postoje elementi za bojazan, jer istorija nam svedoči o stradanjima od raznoraznih spoljašnjih neprijatelja.

Međutim, ako ovaj problem posmatramo u jedno eklisiološkom smislu gde smo svi deca Božja i pozvani smo da učestvujemo u Carstvu Božjem, onda nemamo potrebu za bilo kakvu bojazan, jer dobijamo identitet od onoga koji ima u svojim rukama život i smrt, a to je Hristos. Samo Sveto pismo nas uči da nema u Crkvi bilo kakvog podvajanja, ni Grka ni Judejina, roba i slobodnjaka, muškog i ženskog, jer smo svi jedno u Hristu (up. Gal. 3, 28). I Bog ne gleda ko je ko (up. Dap. 10, 34; Rm. 2, 11; Gal. 2, 6), daje kišu i dobrima i lošima (up. Mt. 5, 45), a Hristos postrada za sve nas bez obzira koje smo nacije, rase, roda, itd. Tako mi u Hristu i sa Hristom postajemo jedno telo, kako kaže apostol Pavle u Prvoj Korinćanima: „Jer kao što je telo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako i Hristos“ (1Kor. 12, 12). Svi smo deo jednog organizma u kome je Hristos glava, a mi verni udovi, kao što u svakom telu postoje različiti udovi sa svojim funkcijama, tako i u Crkvi svi mi imamo svoju ulogu. Ni jedan ud u telu ne može da kaže drugome nisi mi potreban, tako ni mi ni jednom svom bratu ili sestri ne možemo da kažemo nisi nam potreban\a. Svi smo od jednog Duha i svaki od nas ima svoju jedinstvenu ulogu, tako da svi služimo na izgradnju tela Hristovog, Crkve (up. 1Kor. 12). Ovakav pogled na inovativnost omogućava vernicima da prevaziđu strah od promena, jer u Hristu dobijaju svoj identitet koji je večan i prevazilazi vremenske i društvene promene. Mada, morali bismo da budemo oprezni prema novinama i promenama, hrišćanska vera nas uči da ispitujemo sve, ali bez straha, sa verom da će sve što je na korist duhovnom životu biti prepoznato i usvojeno. Kao što kaže apostol Pavle: „Sve ispitujte, dobra se držite“ (1Sol. 5, 21).

Apsolutno, hrišćanski život je neodvojiv od ideje ljubavi i poziva da naš život bude u skladu sa Jevanđeljem, odnosno sa Hristom. Hristov život je bio ispunjen ljubavlju, ali i stradanjem, i upravo u tom stradanju leži duboka istina hrišćanske vere. Stradanje nije kraj, već put ka vaskrsenju, koje je u srži hrišćanske nade i spasenja. Stradanje je samo jedan deo našeg života u Hristu. Hristos nije stradao samo radi stradanja, već da bi pobedio smrt i darovao nam večni život. Učestvujući u njegovom stradanju, mi takođe učestvujemo u njegovom vaskrsenju. Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima jasno kaže da smo kršteni u Hristovu smrt, ali i da u isto vreme dobijamo udeo u njegovom vaskrsenju (up. Rm. 6, 4-5). Ovo nas podseća da je krajnji cilj hrišćanskog života spasenje, koje je moguće zahvaljujući Hristovom vaskrsenju.

Hristovo stradanje nam pokazuje kako da prolazimo kroz životne patnje i nevolje – sa verom, nadom i ljubavlju. Jer, kao što je vaskrsenje došlo posle stradanja, tako i u našim životima patnje i iskušenja imaju svoj smisao i svrhu u svetlu večnosti i zajednice sa Bogom. Spasenje koje nam Hristos daruje svojim vaskrsenjem je vrhunac naše nade, a naša vera nas vodi kroz stradanje ka životu večnom. To je suština naše vere i osnova našeg odnosa prema svemu što se dešava u životu – bilo da je radost ili stradanje, sve dobija svoj puni smisao u Hristu.

Postoje li neki segmenti koji bi mogli biti, iz ugla SPC, promenjeni, a kojima bi se, na drugi način, mogla osigurati veća ravnopravnost među polovima?

Srpska pravoslavna crkva možda ne vidi potrebu za radikalnim promenama u jezičkim normama ili u društvenim strukturama kako bi se osigurala ravnopravnost, ali je moguće da podrži inicijative koje unapređuju položaj žena u Crkvi i društvu bez ugrožavanja tradicionalnih vrednosti. Na primer, istraživanje načina na koje žene mogu igrati aktivnije uloge u crkvenom životu, bez narušavanja osnovnih teoloških principa, moglo bi biti jedan od načina na koji bi SPC mogla da podrži ravnopravnost među polovima. U ranoj Crkvi je postojala posebna služba đakonisa, možda bi to mogao da posluži kao model da se ženama povrati ta služba. Ali to pitanje nije stvar koju bi trebalo da rešava pojedinac ili neka nevladina organizacija, već bi o tome trebalo razgovarati na saboru uz prisustvo svih episkopa, a možda i naroda.

NAPOMENA: Ovaj tekst je objavljen uz odobrenje i autorizaciju prof. dr Nenada Mijalkovića