Staklena čaša napravljena u Srpskoj fabrici stakla ušla je u svaki dom i ugostiteljski objekat na prsotoru bivše Jugoslavije.
Projekat pomaže Opština Paraćin, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2019. godinu
Staklena čaša, kao jedan od simbola Paraćina ima dugu istoriju i veliki značaj za ovaj grad. Zahvaljujući njoj i danas se na prostoru cele bivše Jugoslavije zna za mali grad na Crnici, a zasigurno nema kafane u Srbiji na čijim se kariranim stolovima nije nalazila čaša napravljena u Paraćinu.
Prva staklena čaša na ovim prostorima, ipak, nije proizvedena u Paraćinu već u Jagodini davne 1847. godine. Upravo su one, kao glavni proizvod fabrike u Jagodini slane viđenijim ljudima u čast. Iz njih se nazdravljalo u svečanim prilikama i staklena čaša je polako ulazila u domove ljudi u Pomoravlju. Polovinom 19. veka posedovati set staklenih čaša bila je retkost.
Nekih šezdeset godina kasnije, 1906. godine u Paraćinu je osnovana Srpska fabrika stakla. Na to da ovaj grad postane centar za proizvodnju staklenih čaša i drugih predmeta od stakla uticalo je nekoliko faktora. Pre svega, moravska dolina bila je prepuna sirovina neophodnih za nastanak stakla, a samo mesto se nalazilo na novopostavljnoj pruzi, što je omogućavalo brz i jeftin transport proizvoda.
Fabriku su podigli Milivoje Popović i Sava Savić, akcionari iz Beograda i oni su brzo dobili povlastice za proizvodnju stakla od države jer je ovo bila jedina fabrika u čitavoj zemlji koja proizvodi ovaj materjal. Fabrika je izuzetno brzo napredovala sve do početka Prvog svetskog rata, kada je opljačkana i gotovo opustošena.
Tek 1922. nastavlja se proizvodnja staklenih čaša od novog kristalnog stakla pod nazivom „iberfang“, čime je celokupni proizvodni pogon znatno unapređen. Ovo staklo je bilo u boji i po tome je staklara bila specifična u celoj zemlji. Do tada su isključivo stakloduvači pravili proizvode, a od tada je uvedena ručno-mašinska proizvodnja i počinju da se pravi i presovane čaše, ali i tanjiri, svećnjaci i vaze.
Šest godina kasnije, fabriku kupuju braća Abel, koji tako postaju vlasnici svih fabrika stakla u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Iako se smatralo u to vreme da je fabrika kupljena samo kako bi se uklonila konkurencija, paraćinska fabrika zapravo u ovom konzorcijumu fabrika postaje značajan element. Ona je korišćena za eksperimentalnu proizvodnju i vremenom je sve bolje poslovala.
U ovom periodu se proizvodilo oko 1300 različitih artikala, mahom tegli, čaša i boca.
Tokom Drugog svetskog rata proizvodnja je bila smanjena, a odmah nakon rata fabrika je nacionalizovana. Tada se pravi plan da se poveća ponuda, poluautomatizuje proizvodnja i sve više staklenih proizvoda pravi od šupljeg stakla. To je doprinelo da se pedesetih godina u Jugoslaviji čak 55% proizvoda od šupljeg stakla proizvodilo u Paraćinu, posebno sijalica, radio lampi i ambalažnog stakla.
Sedamdesetih godina su staklene čaše proizvedene pokraj Crnice i drugi stakleni proizvodi izvoženi u celu Evropu, a sama Srpska fabrika stakla svrstavana je među najveće na kontinentu.
U ovom periodu posebna pažnja se poklanja dizajnu čaša i ostalih proizvoda. Za njega je u najvećoj meri bio zadužen Srbobran Kilibarda koji je radio kao dekorater i dizajner. Takođe, u gradu počinje tada da se organizje i Internacionalni simpozijum stakla na kojem su se okupljai umetnici iz Evrope i sveta koji se bave dizajnom stakla kako bi u Staklari stvarali svoje zamisli. To je bilo zlatno doba Srpske fabrike staka.
Krajem sedamdesetih počinje da se proizvodi i optičko staklo, a fabrika je aktivno radila i devedesetih, kada je postala deoničarsko društvo. U vreme najveće krize na ovim prostorima zapošljavala je oko 4000 radnika.
Od aprila 2003. raspisan je poziv za prodaju fabrike u procesu privatizacije. Od tada ona je prelazila iz vlasništva jedne u vlasništvo druge kompanije. Svo ovo vreme, fabrika je radila, proizvodila, ali je postepeno smanjivan broj radnika i obim proizvodnje.
Uloga fabrike i njenih proizvoda izuzetno je velika i prevazilazi provredne okvire. Smatraju autorke knjige „Privreda Paraćina – od mlina do savremene industrije“ Hristina Mihić i Estela Radonjić Živkov.
„Pored svih privrednih, istorijskih i tehnoloških vrednosti ova fabrika je ceo vek baštinila i čuvala jedan oblik nematerijalnog nasleđa. Čuvala je više vidova starih i umetničkih zanata od duvanja stakla, crtanja na staklu, bojenja do graviranja.“
Stakloduvači, majstori za proizvodnju staklenih predmeta, zvanično su od 2013. prestali da postoje. Njihova dela su prodavana kao luksuzna, a mašine, koje su ih zamenile, nikada nisu mogle da čašama i drugim staklenim sudovima podare tu crtu unikatnosti i posebnosti.
Čaše nisu proivođene od maja 2008. do juna 2009. godine zbog kvara na peći za proizvodnju nakon čega je neko vreme nastavljena prozvodnja. Ipak, poslednih par godina se više ne proizvode.
Tokom istorije iz pogona fabrike je izašlo na stotine različitih vrsti čaša, a ostale su posebno upamćene one sa najdužom tradicijom – čokanjčić fićok koji se proizvodio od početka, 1907. godine, kao i čaša stolovača od presovanog stakla nastala davne 1910.