SZO obeležava 10. septembar kao Svetski dan prevencije samoubistva, a u periodu 2024–2026. g. ovaj datum je posvećen temi:
„Promena narativa o samoubistvu“.
Datum je ustanovljen 2003. godine, sa ciljem da usmeri pažnju na fenomen suicida, smanji stigmu i podigne svest među organizacijama, donosiocima odluka, stručnom i laičkom javnošću, šaljući jedinstvenu poruku da se samoubistva mogu sprečiti.
Godišnje se dogodi više od 700.000 samoubistava širom sveta (1 od 100 smrtnih slučajeva), a svako samoubistvo duboko utiče na mnogo više ljudi.
U Srbiji posebnu pažnju zahteva izražena razlika između muškaraca i žena, s obzirom na to da muškarci čine približno tri četvrtine registrovanih smrti od suicida u Srbiji, kao i to da je ovaj fenomen drugi vodeći uzrok smrti među mladima (posle saobraćajnih nesreća).
Zbog toga, kontinuirano praćenje trendova, rano prepoznavanje osoba u riziku, dostupnost psihološke i psihijatrijske podrške i razvoj sveobuhvatnih programa prevencije ostaju važni elementi javnozdravstvenog odgovora.
Čovek ne kaže da želi da umre.
Kaže:
„Ne mogu više.“
„Samo da sve ovo prestane.“
„Svima bi bilo lakše bez mene.“
„Umoran sam od svega.“
„Ne vidim izlaz.“
„Voleo bih da mogu samo da zaspim i da se ne probudim.“
A mi ponekad odgovorimo:
„Ma proći će.“
„Nemoj tako da pričaš.“
„Imaš zbog čega da živiš.“
„Misli na decu.“
„Samo si umoran.“
I nastavimo dalje svojim poslom, misleći da smo uradili dobro.
Možda baš tada nismo shvatili da razgovor koji nam je izgledao kao obična žalba zapravo može biti poziv u pomoć.
Kada se neko nalazi u velikoj psihičkoj krizi, ljudi oko njega često se uplaše i ne znaju šta da pitaju, a uz to se plaše da će pogrešiti. Neki čak izbegavaju razgovor o samoubistvu jer veruju da će direktno pitanje pogoršati situaciju.
Ali ćutanje nije zaštita.
Možemo pitati jednostavno:
„Da li razmišljaš da povrediš sebe?“
I zatim slušati.
Bez rasprave.
Bez osuđivanja.
Bez rečenice „nemaš razloga“.
Čovek ne mora imati našu procenu razloga da bi njegov bol bio stvaran. Samoubistvo nije samo priča o smrti. U trenutku teške krize čovek često želi da prestane nepodnošljivi psihički bol, a ne nužno da „umre“ u jednostavnom smislu te reči.
Zato je važno da se kriza shvati kao stanje koje može da se promeni.
SZO navodi da mnogi ljudi koji imaju suicidalno ponašanje doživljavaju ambivalentnost između života i smrti i da ograničavanje pristupa smrtonosnim sredstvima može dati vremenu da akutna kriza prođe.
To je jedan od razloga zbog kojih prevencija nije samo razgovor o mentalnom zdravlju.
Prevencija znači i pravovremeno prepoznavanje krize, stručnu pomoć i stvaranje bezbednog okruženja.
Čovek koji se povukao možda nije samo „promenio društvo“.
Neko prestane da se javlja.
Otkazuje dogovore.
Ne izlazi.
Daje stvari drugima.
Odjednom sređuje neke „poslove“.
Govori kao da je budućnost završena priča.
Neko ko je bio veoma zabrinut postane neobično miran.
Nijedna od ovih promena sama po sebi nije dokaz da osoba razmišlja o samoubistvu, ali promena ponašanja jeste razlog da obratimo pažnju, naročito ako se pojavljuje zajedno sa beznađem, depresivnošću, povlačenjem ili govorom o smrti.
Ne moramo biti psihijatri da bismo nekome pomogli i da moramo znati šta da kažemo.
Ne moramo.
Možemo reći:
„Brinem za tebe.“
„Vidim da ti nije dobro.“
„Neću te ostaviti samog sa ovim.“
„Hajde da potražimo stručnu pomoć.“
I možemo ostati uz osobu dok se pomoć ne pronađe.
To nije rešavanje njenog problema, već sprečavanje da kroz najteži trenutak ne prolazi sama.
Ako postoji neposredna opasnost, treba odmah uključiti hitne službe.
Ne govorimo o samoubistvu da bismo širili strah. Govorimo zato što ćutanje ne sprečava problem.
Svetski dan prevencije samoubistava upravo zato postoji: da se smanji stigma, poveća razumevanje i podseti javnost da je prevencija moguća.
I možda je najveća promena koju možemo napraviti vrlo jednostavna.
Da prestanemo da na rečenicu:
„Ne mogu više.“
odgovaramo automatski:
„Ma možeš.“
Umesto toga možemo reći:
„Hajde da vidimo koliko ti je teško. Pričaj mi.“
Jer nekada čovek ne traži savet.
Ne traži rešenje.
Ne traži da mu objasnimo zašto bi trebalo da bude srećan.
Traži da ga neko primeti pre nego što bol postane jači od njegove sposobnosti da ga izdrži.
I zato 10. septembar nije samo dan sećanja. To je dan za jedno pitanje:
Koga danas možemo zaista da pitamo kako je — i da ostanemo dovoljno dugo da čujemo odgovor?
Izvor: IZJZ Vojvodina, WHO
Objava je rezultat saradnje
Doma zdravlja Paraćin i RTV Kanal M.
Tekst pripremila
Žaklina Romih Veljković – Viša med. sestra DOM ZDRAVLJA PARAĆIN
