Karađorđev pisar koji je pijan pucao iz topa i ubio turskog Hafiz pašu u Prvom srpskom ustanku
Projekat pomaže Opština Paraćin, po Konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog interesa za 2019. godinu
Kada je u pitanju istorija Paraćina i priča o važnim ličnostima ovog kraja, retko koji događaj i osoba mogu se porediti sa pričom o Stevi Pisaru. Njegovo ime izuzetno dobro je poznato svakom Paraćincu, a priču o njegovom podvigu u kojem je na krajnje nekonvencionalan način ubio turskog Hafiz Paršu posle Boja na Ivankovicu 1805. godine gotovo je deo obaveznog gradiva obrazovanja Paraćinaca od najranijih dana.
Priča o Stevi Pisaru je jedna od legendi Paraćina, a kao i kada je reč o svakoj legendi, i u ovom slučaju postoji veoma malo istorijski proverenih i pouzdanih podataka.
Zna se da je bio jedan od šestorice sekretara koji su služili Karađorđa za vreme Prvog srpskog ustanka. Njihov zadatak je bio da pišu i čitaju sva dokumenta koja su stizala do vožda. Iz ovoga se može zaključiti da je on bio učen čovek, jedan od retkih pismenih u s početka 19. veka u porobljenoj Srbiji.
Njegovo prezime je takođe nepoznanica. Iako se u mnogim zapisima novijeg doba pominje kao Stevan Stevanović, postoje i predanja i zapisi koji tvrde da se prezivao Jevtić ili Filipović
„Po onome što sam ja mogao da nađem, niko ne kaže ko je taj, jer nisu sačuvani delovodni protokoli. Taj Steva Pisar je najverovatnije Stevan Jevtić, jer je sa tim imenom postojao jedan čovek u spisima“ – izjavio je Đorđe Petrović, knkiževnik koji je pisao o Karađorđevom brdu i Stevi Pisaru.
Stevino poreklo, prezime, godine rođenja i smrti zaboravljeni su i verovatno nikada neće biti poznati. Ipak, jedan njegov čin, 1805. godine, na Karađorđevom brdu kraj Paraćina ostaće zapamćen. Ovu priču sačuvao je i zapisao pedeset godina kasnije Petar Jokić, jedan od najbližih Karađorđevih saradnika.
Ubistvo Hafiz paše
Nakon Boja na Ivankovcu 18. avgusta 1805. godine, ustanici Karađorđe Petrović, Petar Dobrnjac i Milenko Stojković sa svojim vojskama su prisilili Turke, na čelu sa Hafiz pašom da se povuku od Ćuprije prema Paraćinu. Turci su postavili kamp nedaleko od mesta na kojem se danas nalazi EPS u Paraćinu, dok su se ustanici pozicionirali na Karađorđevom, odnosno, Turskom brdu, kako se tada zvalo.
Dok su noću ustanici odmarali, sa brda na kojem su se nalazili veoma lepo se video Turski kamp. Petar Jokić je u svom svedočenju opisao kako je pašin konak bio ceo osvetljen i da se iz njega čula muzika.
Steva Pisar se, prema legendi i zapisima, te većeri napio i počeo da zagleda topove koji su bili postavljeni kod šančeva, nakon čega je otpočeo, ispostaviće se, presudni razgovor za budućnost Srbije, sa Karađorđem. Petar Jokić ga je ovako opisao:
Steva Pisar je napunio top, nanišanio i ispalio ka kampu. Đule je pogodilo upravo ono mesto koje je najviše svetlelo, a odmah nakon muzika i vreva zamrše u kampu. Iako je Steva mislio da je na mestu ubio pašu, to nije bilo sasvim tačno. Ipak, jeste ga pogodio u nogu, što je za posledicu imalo demoralizaciju Turaka, predaju i povlačenje. Hafiz Paša je nekoliko dana kasnije umro u Nišu od posledica ranjavanja. Svojim hicem, Steva je stavio tačku na prvu pobedu srpskog naroda u Prvom srpskom ustanku.
O njegovom životu nakon ovog trenutka ne zna se ništa, a da nije bilo ovog čina, i on bi, kao i mnogi ljudi tog doba izbledeo i nestao sa istorijom. Međutim, hrabrost potpomognuta vinom, da pita Karađorđa da mu dozvoli da opali, i luda sreća, da neobućen i alkoholisan pogodi metu, omogućile su mu da ostane upamćen.
Pored ove priče i legende o Stevi Pisaru sećanje na njega čuva i sponemik koji se nalazi na Karađorđevim brdu u Paraćinu. On je podignut na mestu za koje se pretpostavlja da je bilo ono na kojem je Steva opalio. Takođe, jedan vinski viteški red iz Paraćina nosi njegovo ime.
